НОВОСАЂАНКА ЈЕ ЈЕДИНА ЖЕНА У СРБИЈИ КОЈА СЕ БАВИ ОВИМ ПОСЛОМ Занат је НАСЛЕДИЛА од оца: Волела бих да и МОЈА ДЕЦА наставе породичну ТРАДИЦИЈУ (ФОТО)
У Новом Саду живи и ради једина жена ковач у целој Србији. Занат је наследила од оца, иако је то посао који се традиционално сматра мушким, она већ скоро две деценије сваког дана одлази у хладне лагуме Петроварадина у којима се налази породична ковачка радионица.
Осим тога, заједно са својом породицом задужена је и за одржавање чувеног сата на Петроварадинској тврђави. Како се определила за радничко дело, кожну кецељу и тежак чекић, открива Андреа Лукач Пап. Каже и да су неки мислили да јој је ковач презиме, а не занимање и истиче и да је посао наследила од оца.
- Мој тата се с тиме бави више од 50 година и то је ваљда било нормално и природно да се ја исто бавим са тиме. Кад сам била мала, онда сам у радионици довлачила малу столичицу и утезала разне материјале и лупала чекићем, како је време одмицало, тако сам кренула у основну школу и тамо шести, седми, осми разред па после и средња школа, тата је мени нудио преко распуста да ја радим код њега за џепарац, што сам ја прихватила и после кад сам завршила средњу школу, запослила сам се у бутику, то није баш прошло добро, дошла сам кући и рекла сам мами и тати да сам добила отказ и онда је тата после дан-два дошао на идеју зашто ја не би могла да идем са њим у радионицу мало да радим док не нађем неки други посао. И ето то већ траје, скоро 20 година. И не бих мењала овај посао за неки канцеларијски, они су затворени. То неком одговара, али мени лично не одговара. Мој посао је и анти стрес, кад узмете чекић и лупате онако. Мислим да то сви понекад желимо да можемо да избацимо ту негативну енергију, прича Андреа.
Ова жена са необичним занимањем каже и да има теже и лакше послове.
Има кад радим у доњој радионици, пошто се наша радионица састоји од доње и горње. У горњој се раде велики елементи, велике капије, велике ограде. Кад радим у доњој радионици, то значи да радим ситне послове, израђујем мале ковачке елементе и тако. И то је лакши део посла. Ја гледам да будем изједначена са мушкарцима, али наши помоћници пуно пута ме склоне са стране и кажу немој ти то дизати, немој се толико напрезати и тако даље. Тако да ме штеде, описала је како изгледа посао ковача.
Наводи и да је почетком 90-их помагала мами и тати када се обнављала синагога и да је јој је то прво остало у сећању да је то радила са њима. Посебно је занимљиво да њена породица и она раде на одржавању чувеног Петроварадинског сата.
Нешто пре 1990. године је мој отац био на плажи, и морам да напоменем да смо ми, то је док се нисам удала, да сам живела у Петроварадину и да са нашег прозора се види тај сат. Били смо на плажи и тата је питао господина који је пре тога одржавао сат, зашто сат не ради? И тај господин је рекао да се покварио неки део и не могу нигде да нађу, не могу нигде да га наруче. Тата је питао да ли би он могао то да погледа и ако је у његовој моћи да поправи. Тај човек је дао тати кључ и никад га више није тражио назад. Тата је поправио, пустио у рад и од онда се ми бавимо са њим и одржавамо га и сматрамо га као чланом породице. Мој шогор је запросио моју сестру у том сату, а венчали су се шест месеци после испред сата - испричала је она.
Андреа каже и да би волела да свој посао и породичну традицију пренесе на своју децу.
Они су још увек мали, али врло радо долазе у радионицу и врло радо ми чепркају по алатима и узму па не врате тамо одакле су узели. Ја ћу настојати да им пренесем то што радим. Морам да напоменем да исто тако и мој муж повремено помаже као и сестрин муж исто тако у радионици, тако да њих не смем да изаставим, кроз осмех је рекла Новосађанка са необичним занимањем.
Дневник/Курир /ТВ Прва
