Ново насеље - град у граду, ил га волиш или не

Иако од 1992. године званично носи назив Бистрица, по старом српском селу које се појављује на мапама из 16. и 17. века, његови становници га радије и даље зову Ново насеље.

Високо цењено у тадашњој стручној јавности као најуспешнији пример урбанизма великих стамбених насеља у Новом Саду, добило је квалитетно изграђене јединице ниске спратности с функционалним ентеријерима, на савршеној међусобној удаљености, много зелених површина, најмодернију школу и обданиште, огранак Градске библиотеке, атомска склоништа, Дом здравља, Геронтолошки центар, робну кућу – такорећи све што ће задовољити потребе суграђана, будући да га од центра града дели око шест километара.

Тај најмлађи део Новог Сада данас броји више од 40.000 становника и питање је да ли је након проширивања, рушења и надградњи остао најбоље конци­пиран у архитектонском погле­ду. Међутим, већина тамошњих становника слаже се да је идеално место за живот, са добром аутобуском везом са свим дело­вима града, зеленим површинама, клупама, доста продавница... Како кажу, Ново насеље или волиш или не...

„Последње зграде које га одвајају од Ветерника јесу оне вредних научних радника са становима од 30 квадрата: интелектуална елита брани Ново насеље“, каже Владимир Козбашић Пећинко из Студентског културног центра. „У лето 1980. доселио сам се у Улицу Каће Дејановић. Пошто су неимари пробили рокове, у септембру су виши разреди кренули у школу „Никола Тесла”, а нижи у „Борис Кидрич”, сада „Милош Црњански”. Добро је што смо сви били нови. Прелазећи сваког дана тих 800 метара или километар, као ђаци-пешаци Бранка Ћопића, имали смо прилику да се добро упознамо. У тек изграђеној школи, која се прве године звала једноставно „Ново насеље”, није било много мојих вршњака,прво само један осми разред, а онда два.“

Прве су 1979. подигнуте зграде у Улици Чакија Лајоша, која данас носи назив Булевар Слободана Јовановића, и високе куле, између којих је касније смештена робна кућа. Осим њих, полицијске станице и једне продавнице на Путу партизанских база, није било ничег.

„Дуго година једина веза с центром била је „двојка”, која је у повратку ишла около, преко Сателита. Када сам био нервозан и журио кући, сишао бих код „Југоалата” и често стигао до стана брже него бус до моје станице“, додаје он.“ Кад си с Новог насеља, научиш да будеш одговорнији и да се потрудиш око оног до чега ти је стало. У средњој школи сам увидео да Лиманци стално касне јер „имају каде”, док је с нама увек било лако реализовати договоре.“

Генерација без иједне културне установе у локалу била је далеко продуктивнија него данашња, што се највише огледало у спорту везаном за клуб „Младост” и музици.

„Најпре сам упознао екипу окупљену око Жељка Томића, а после тога Гагу из „Вриска генерације”. Годиште 1973/74. повезано с групом „Но спеед лимит”, у којој је певао Згро, било је добар „roadcrew” нама из „Атеист репа”. Кад би се појавили на нашим концертима – а долазили су редовно – изгледали би као да су изашли из спота „Суицидал тенденциес”. Хардкор, за разлику од кратко подшишаних Лиманаца у мартинама.

Децентрализација културе



О потреби културних садржаја на Новом насељу причало се још осамдесетих година прошлог века. Изградња културног центра првобитно је планирана на месту садашњег Светосавског храма, на углу булевара Јована Дучића и Слободана Јовановића, а затим је било речи да ће у ту сврху бити адаптиран напуштени објекат старе ранжирне станице. Међутим, та идеја до данас није остварена. По анкети Удружења „Ново културно насеље”, у којој су учествовала 1.174 испитаника, 98,6 одсто грађана потпуно је сагласно с тим да је том делу града потребан културни центар. Тим поводом обратили су се Департману Факултета техничких наука за архитектуру и урбанизам, који је ангажовао четири студента треће године Сценске архитектуре, технике и дизајна да, у координацији с асистенткињом Драганом Вилотић, израде идејни пројекат. Основни концепт био би мобилни културни центар од три елемента: киоска К-67, ауто-приколице и монтажно-демонтажног практикабла, да би се лако преносио на пет локација на Новом насељу за извођење концерата, di-yеj сетова, филмова, изложби фотографија, предавања...

Главна места окупљања били су некадашњи кафић „Денис”, а сада „Дреам теам” у Душана Даниловића, алтернативни „Yo”, пицерија „Ало” и атомац иза робне куће, који је остао за­памћен по андерграунд свирци 1996.

„Навикао да некуд мораш да идеш, ођеданпут си имао нешто пред прагом. Били смо поносни на то што остали долазе у наш комшилук“, каже Пећинко.“ И сада „Ало” видим као нуклеус око којег се врти млађа генерација која чини „Ново културно насеље”. Нажалост, уочавам да је, као и све велике урбане делове града, и овај захватио тренд малолетничког насиља. С Насељем сам се растао 2009. организовавши за крај изложбу о 30 година нама драгог места за живот и отишао даље.“     

        С. Милачић

 

Како се живи на Новом насељу?