Нови Сад смо и сви ми

У сваком случају нешто већ споља изузетно, атрактивно и занимљиво, довољно важно да бисмо могли да свој град успешно поредимо са другим местима и ухватимо корак са тим урбаним конкурентима.

Па се онда траже одговарајуће изјаве познатих путописаца, историчара и хроничара, књижевника и других уметника, којим се онда потврђује изузетност (и оригиналност) нашег града, другачијег од свих других.

Ја ћу, за разлику од оваквих приступа, овог пута замислити један потпуно другачији приступ.

Трагаћу овде, сасвим сажето (по мери суботње колумне у ”Дневнику”), за смислом нашег учешћа у животу места у коме се налази адреса из наших личних докумената.  Свих нас, такозваних ”обичних људи”, који тим градом шетамо; у њему радимо и спавамо; живимо, радујемо се и тугујемо; играмо се с нашом децом и дружимо са пријатељима.   

И попут огромног, свеобухватног и недокучивог мозаика, Нови Сад увек има тих безброј личних визура што директно зависе од сваког приватног хроничара сопствене свакодневице и његових дела и доживљаја. Код већине само доживљаја, а код само понеких - и дела. А, поменућемо да они ”са делима иза себе” по правилу много лошије пролазе (јер су изложени увек неповерљивој и екстремно критичкој јавности), док сви њихови тихи, опрезни, малчице себичнији и пуно дискретнији суграђани хедонистички уживају у свему што желе, без икаквог ризика да ће их неко прозвати због тога и недовољног учешћа у заједничкој судбини града. 

КАКО БИТИ УЧЕСНИК, А НЕ „ЉУТИТИ ПОСМАТРАЧ”

Лакше је коментарисати недостатке, недовршености, прљавштину и друге (неизбежне) грешке и мане овог или ма ког другог града, него их исправљати и борити се, личним примером, за обнову, чистоћу, бољу атмосферу и сређенија дворишта. Пошто се ваша критичност, љутња и незадовољство аутоматски сматрају знаком ваше наводне ”више свести” и тобожње ”грађанске одговорности”, а похвала ма чега (или, не дај Боже, лични допринос сређивању свог града) нечим ”безначајним” или ”сумњиво моралним”.

Али, највећи проблем је у недостатку осећања сваког појединачног грађанина да без њега - његов град неће бити целовит и стварно бољи, да је и он део укупног збира онога што се рачуна на крају свих крајева.

То је и недостатак разумевања могућег смисла непосредне демократије, а кроз ту, тужно несхваћену важност укупне количине осмеха, учињених добрих дела и отворено показане радости. 

Није исто када успут стално срећете намргођене или ведре људе, баш као што нису исто киша или сунце у вашем окружењу или саобраћај са или без гужве. Пошто је сваки град, у ствари, вечно променљиви резервоар својих доминантних (оваквих или онаквих) расположења, мириса и арома.

Овај унутрашњи профил метафизичке, невидљиве суштине душе града искључиво зависи од нас самих, неупоредиво више него од наше елите и ”важних појединаца”, инжињера и привредника, уметника и политичара са врха друштва.

Ту се ођедном појављују, у оваквој слици ствари, као посебно важни: и локалне лепотице, и шаховске партије на клупи у парку, и људи с књигом под мишком, и зајапурени клинци у јурњави са лоптом, и спокојно шетање галеријама или на Штранду, и новосадске слике матураната у излозима, и шарени киосци са страним часописима, играчкама и стриповима, и аласи који крпе мреже уз дунавску обалу, и љубазни конобари, и јефтини, а супер сређени ”станови на дан”, и чаврљање на трави унутар Петроварадинске тврђаве… и још толико тога.

Јер се и графитима ишарани зидови, каква неокречена фасада или распукли асфалт неке периферијске улице могу ”поправити” људима који ту пролазе, друже се и ћаскају (љубе, растају и мире). 

ПРАВИ И ЛАЖНИ АКТИВИСТИ

Зато се и ви слободно придружите овом осмехнутом, свакодневном спашавању душе Новог Сада, где сте на привременом раду (од пар минута или сати, како кад) у ”заједничком делу” овако усмерених активиста (и активисткиња). Правих активиста, са необјашњивом љубазношћу свог урођено позитивног карактера уместо уобичајених и претеће наговештаваних мегафона, бакљи и каменица (у политикантском комплету гневне освете због изгубљених избора).

А таквих има - ипак и срећом - много више од оних који свој ”градски активизам” искључиво схватају као лаки кеш, али и инстант облик урбаног тероризма, неугасиве надрнданости и стално подгреваних облика (за наше непријатеље увек пожељног) ”грађанског рата”.

А то не мора да буде и једини опис ”активистичког програма деловања”.

Можемо се томе супротставити вољом за формирање парадоксалне, сунчане и ведре ”побуне против сталне побуне”.

ПИТАЊА ПРЕД НОВИ ПОЧЕТАК

Зашто би наш живот постао вечно подгревање онога што се пропагандно проглашава ”неподношљивим” и, брже-боље, пожељном ”метом општег напада и беспоштедне критике”?

Због чега би све што ”није идеално” одмах постало и ”најгоре могуће”, а наша реакција - изнуђени стереотип грубих оптужби (гарнираних псов-кама и увредама), уместо конструктивних предлога да се, све што се може - што пре, конкретно и без огромне буке, реално поправи, обнови и изгради?

Драгослав Бокан