Novi Sad smo i svi mi
Kada govorimo o nekom gradu i njegovoj duši, obično uzimamo kao argumente: ili istoriju grada, ili njegovu arhitekturu i umetnost, ponekad i njegove najviđenije ličnosti, festivale ili izletišta.
U svakom slučaju nešto već spolja izuzetno, atraktivno i zanimljivo, dovoljno važno da bismo mogli da svoj grad uspešno poredimo sa drugim mestima i uhvatimo korak sa tim urbanim konkurentima.
Pa se onda traže odgovarajuće izjave poznatih putopisaca, istoričara i hroničara, književnika i drugih umetnika, kojim se onda potvrđuje izuzetnost (i originalnost) našeg grada, drugačijeg od svih drugih.
Ja ću, za razliku od ovakvih pristupa, ovog puta zamisliti jedan potpuno drugačiji pristup.
Tragaću ovde, sasvim sažeto (po meri subotnje kolumne u ”Dnevniku”), za smislom našeg učešća u životu mesta u kome se nalazi adresa iz naših ličnih dokumenata. Svih nas, takozvanih ”običnih ljudi”, koji tim gradom šetamo; u njemu radimo i spavamo; živimo, radujemo se i tugujemo; igramo se s našom decom i družimo sa prijateljima.
I poput ogromnog, sveobuhvatnog i nedokučivog mozaika, Novi Sad uvek ima tih bezbroj ličnih vizura što direktno zavise od svakog privatnog hroničara sopstvene svakodnevice i njegovih dela i doživljaja. Kod većine samo doživljaja, a kod samo ponekih - i dela. A, pomenućemo da oni ”sa delima iza sebe” po pravilu mnogo lošije prolaze (jer su izloženi uvek nepoverljivoj i ekstremno kritičkoj javnosti), dok svi njihovi tihi, oprezni, malčice sebičniji i puno diskretniji sugrađani hedonistički uživaju u svemu što žele, bez ikakvog rizika da će ih neko prozvati zbog toga i nedovoljnog učešća u zajedničkoj sudbini grada.
KAKO BITI UČESNIK, A NE „LJUTITI POSMATRAČ”
Lakše je komentarisati nedostatke, nedovršenosti, prljavštinu i druge (neizbežne) greške i mane ovog ili ma kog drugog grada, nego ih ispravljati i boriti se, ličnim primerom, za obnovu, čistoću, bolju atmosferu i sređenija dvorišta. Pošto se vaša kritičnost, ljutnja i nezadovoljstvo automatski smatraju znakom vaše navodne ”više svesti” i tobožnje ”građanske odgovornosti”, a pohvala ma čega (ili, ne daj Bože, lični doprinos sređivanju svog grada) nečim ”beznačajnim” ili ”sumnjivo moralnim”.
Ali, najveći problem je u nedostatku osećanja svakog pojedinačnog građanina da bez njega - njegov grad neće biti celovit i stvarno bolji, da je i on deo ukupnog zbira onoga što se računa na kraju svih krajeva.
To je i nedostatak razumevanja mogućeg smisla neposredne demokratije, a kroz tu, tužno neshvaćenu važnost ukupne količine osmeha, učinjenih dobrih dela i otvoreno pokazane radosti.
Nije isto kada usput stalno srećete namrgođene ili vedre ljude, baš kao što nisu isto kiša ili sunce u vašem okruženju ili saobraćaj sa ili bez gužve. Pošto je svaki grad, u stvari, večno promenljivi rezervoar svojih dominantnih (ovakvih ili onakvih) raspoloženja, mirisa i aroma.
Ovaj unutrašnji profil metafizičke, nevidljive suštine duše grada isključivo zavisi od nas samih, neuporedivo više nego od naše elite i ”važnih pojedinaca”, inžinjera i privrednika, umetnika i političara sa vrha društva.
Tu se ođednom pojavljuju, u ovakvoj slici stvari, kao posebno važni: i lokalne lepotice, i šahovske partije na klupi u parku, i ljudi s knjigom pod miškom, i zajapureni klinci u jurnjavi sa loptom, i spokojno šetanje galerijama ili na Štrandu, i novosadske slike maturanata u izlozima, i šareni kiosci sa stranim časopisima, igračkama i stripovima, i alasi koji krpe mreže uz dunavsku obalu, i ljubazni konobari, i jeftini, a super sređeni ”stanovi na dan”, i čavrljanje na travi unutar Petrovaradinske tvrđave… i još toliko toga.
Jer se i grafitima išarani zidovi, kakva neokrečena fasada ili raspukli asfalt neke periferijske ulice mogu ”popraviti” ljudima koji tu prolaze, druže se i ćaskaju (ljube, rastaju i mire).
PRAVI I LAŽNI AKTIVISTI
Zato se i vi slobodno pridružite ovom osmehnutom, svakodnevnom spašavanju duše Novog Sada, gde ste na privremenom radu (od par minuta ili sati, kako kad) u ”zajedničkom delu” ovako usmerenih aktivista (i aktivistkinja). Pravih aktivista, sa neobjašnjivom ljubaznošću svog urođeno pozitivnog karaktera umesto uobičajenih i preteće nagoveštavanih megafona, baklji i kamenica (u politikantskom kompletu gnevne osvete zbog izgubljenih izbora).
A takvih ima - ipak i srećom - mnogo više od onih koji svoj ”gradski aktivizam” isključivo shvataju kao laki keš, ali i instant oblik urbanog terorizma, neugasive nadrndanosti i stalno podgrevanih oblika (za naše neprijatelje uvek poželjnog) ”građanskog rata”.
A to ne mora da bude i jedini opis ”aktivističkog programa delovanja”.
Možemo se tome suprotstaviti voljom za formiranje paradoksalne, sunčane i vedre ”pobune protiv stalne pobune”.
PITANJA PRED NOVI POČETAK
Zašto bi naš život postao večno podgrevanje onoga što se propagandno proglašava ”nepodnošljivim” i, brže-bolje, poželjnom ”metom opšteg napada i bespoštedne kritike”?
Zbog čega bi sve što ”nije idealno” odmah postalo i ”najgore moguće”, a naša reakcija - iznuđeni stereotip grubih optužbi (garniranih psov-kama i uvredama), umesto konstruktivnih predloga da se, sve što se može - što pre, konkretno i bez ogromne buke, realno popravi, obnovi i izgradi?
Dragoslav Bokan