Нови Сад некад и сад – центар града (ФОТО)

И не само то, готово је сигурно да већина читалаца, с правом, увек нешто може да нам замери. Тако ће, нема сумње, бити и с овим текстом, па се аутор, свестан свих будућих замерки, определио да причу о центру дочара кроз разговор с дугогодишњим новинаром „Дневника” виталним пензионером Боривојем Миросављевићем.

Његов отац се као преквалификовани железничар из Сомбора пре стотинак година преселио у Нови Сад. Убрзо је на слави код другара, упознао будућу супругу Футожанку, с којом се као подстанар „скрасио” у сопчету двособне куће шеснаесточлане породице Мокуш. У данашњој Гогољевој, а те 1937. године у Поенкареовој улици, родио се Боривоје.

– Лајош Мокуш је касније деценијама редовно долазио код мојих родитеља трећег дана Божића – присећа се чика Бора, и не крије да је у кући Мокушевих, као клинац, први пут чуо мађарски језик. – После рата моји родитељи купили су кућу у Улици господара Јована – данашњој Мичуриновој, у Враговој башти, одакле сам на путу до Прве мушке гимназије редовно пешачио до Јодне бање. С краја Теслине улице трамвајем сам свакодневно кретао у школу, која се налазила у Футошкој улици – данас делу који припада Јеврејској. То су моја прва сећања на центар, у који сам се преселио 1964. године, у Улицу Петра Драпшина, где и данас станујем.

Пошто је у то време свако дете морало да се укључи у неку секцију, чика Бора се определио за течај фотографије, а један од првих учитеља био му је Лазар Хаџић, отац нашег фото-репортера Радивоја Хаџића.

– Породица Хаџић и данас станује у самом центру, а занимљиво је да се у непосредној близини налазила „Ледара”, која је срушена када је пробијан садашњи Булевар Михајла Пупина – сликовито описује сећања наш саговорник. – Прекопута је била смештена државна установа „Контрола мера”, која се бавила баждарењем кантара, буради... док је на месту Тржног центра „Базар” некада била Велика краљевска мађарска гимназија, у коју је, после ослобођења, смештен новоформирани Војвођански музеј. Прекопута је била Јерменска црква, на чијем месту је сада градилиште.

Први Фото-кино клуб у Новом Саду основан је 1901. године, на месту данашњег „Аполо центра”, названог по истоименом биоскопу, касније преименованом у „Звезда”.

– Први власник тог биоскопа био је тадашњи градоначелник Александар Адамовић, познат по томе што је први имао аутомобил и први увео струју у граду – каже чика Бора, подсећајући на Адамовићеву палату на Тргу младенаца изграђену 1911. године. – Занимљиво је да је његов рођени брат последњи изашао из куће предвиђене за рушење због изградње Српског народног позоришта. Револтиран, данима је живео под светлошћу свећа.

Као један од најталентованијих фото-кино аматера, Боривоје Миросављевић је постао пуноправни члан Друштва фото и кино аматера Новог Сада, смештеног у национализовани атеље чувеног предратног фотографа Херинга.

– Ту су ми предавачи били Родољуб Маленчић, који је полицијску академију завршио у Лајпцигу, отац истоименог новинара „Дневника”, затим Марко Беговић, који се бавио хортикултуром, техничар Јосип Кордаш, авио-конструктор Ђорђе Мунк и Геза Барта, који је једини од њих имао фотографску радњу – набраја учитеље фотографског заната чика Бора.

У пасажу Змај Јовине 4 налази се објекат „Маневар” д. о. о., „у прочељу” између данашње пивнице „Гусан” (а пре тога годинама популарне дискотеке и ресторана „Но 1”, познатијег као „Кец”) и кафанице „Безец”. По речима Боре Миросављевића ту где је сада Предузеће за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа с инвалидитетом (регистровано на Улицу Илије Огњановића), некада је била коњушница за полицијске интервенције, а потом и биоскоп „Корзо”, који је емитовао филмове и под ведрим небом.

– Када је Гојко Рајинац за Радио Нови Сад донео радио-станицу с немачког брода усидреног после рата у луци Груж код Дубровника, у истом пакету нашем кино-клубу, првобитно названом „Славко Воркапић”, а убрзо, 1952. преименованом у „Нови Сад”, стигле су две камере и два пројектора. Убрзо смо платно начинили од повезаних чаршава, а у дворишту смо поређали клупе добијене од војске и зачас створили омиљено место окупљања, летњу башту „Корзо” – вели Миросављевић, који је, користећи повластицу као железничарско дете, сваке седмице путовао у Београд и из енглеских, француских и руских читаоница доносио занимљиве филмове.

За поменути објекат везана је још једна чика Борина прича.

– Године 1980. постао сам генерални секретар ФК „Војводина”, а клуб се те сезоне грчевито борио за опстанак и био у потпуној беспарици – каже чика Бора. – Предложио сам да отворимо томболу, али се поставило питање просторија. Наравно, сетио сам се поменутог објекта у Змај Јовиној 4, који је тада служио као складиште „Стотекса”, чији је директор Лаза Милков такође био у управи клуба. Уз одобрење првог човека полиције и председника клуба Петра Палковљевића Пинкија, ускоро је томбола прорадила, чиме је извор клупског финансирања увелико био решен. Томбола је радила такорећи две деценије, чиме смо објекту који је био предвиђен за рушење, продужили век.

На плацу преко пута Бановине, зграду Скупштине Града Новог Сада пројектовали су архитекте Сибин Ђорђевић (носилац награде „Ђорђа Табаковића“) и његова супруга. Зграда је грађена од 1958. до 1960. године када је и усељена. Има 5.334 квадратних метара корисне површине на четири спрата, Зграда има три улаза, више од стотину канцеларија, пет сала за састанке, библиотеку, штампарију и ресторан. Објекат је одувек био седиште градског парламента и фигурира као једна од две главне зграде градске власти. У прво време био је центар среза, па је тек накнадно понео назив Скупштина. Председник градског парламента као и данас, одувек је имао седиште у овој згради.

Ипак, једну идеју у вези с тим простором Боривоје Миросављевић није успео да реализује.

– Место је било идеално за „Музеј фотографије”, али на предлог градских власти, средином двехиљадитих, целокупна имовина и објекти враћени су Српској православној цркви, која није желела ни да разговара о мојој идеји. И не само да од реализације није било ништа већ имам утисак да се у тај објекат годинама практично ништа не улаже – каже чика Бора.

Сава Савић