Novi Sad nekad i sad – centar grada (FOTO)

I ne samo to, gotovo je sigurno da većina čitalaca, s pravom, uvek nešto može da nam zameri. Tako će, nema sumnje, biti i s ovim tekstom, pa se autor, svestan svih budućih zamerki, opredelio da priču o centru dočara kroz razgovor s dugogodišnjim novinarom „Dnevnika” vitalnim penzionerom Borivojem Mirosavljevićem.

Njegov otac se kao prekvalifikovani železničar iz Sombora pre stotinak godina preselio u Novi Sad. Ubrzo je na slavi kod drugara, upoznao buduću suprugu Futožanku, s kojom se kao podstanar „skrasio” u sopčetu dvosobne kuće šesnaestočlane porodice Mokuš. U današnjoj Gogoljevoj, a te 1937. godine u Poenkareovoj ulici, rodio se Borivoje.

– Lajoš Mokuš je kasnije decenijama redovno dolazio kod mojih roditelja trećeg dana Božića – priseća se čika Bora, i ne krije da je u kući Mokuševih, kao klinac, prvi put čuo mađarski jezik. – Posle rata moji roditelji kupili su kuću u Ulici gospodara Jovana – današnjoj Mičurinovoj, u Vragovoj bašti, odakle sam na putu do Prve muške gimnazije redovno pešačio do Jodne banje. S kraja Tesline ulice tramvajem sam svakodnevno kretao u školu, koja se nalazila u Futoškoj ulici – danas delu koji pripada Jevrejskoj. To su moja prva sećanja na centar, u koji sam se preselio 1964. godine, u Ulicu Petra Drapšina, gde i danas stanujem.

Pošto je u to vreme svako dete moralo da se uključi u neku sekciju, čika Bora se opredelio za tečaj fotografije, a jedan od prvih učitelja bio mu je Lazar Hadžić, otac našeg foto-reportera Radivoja Hadžića.

– Porodica Hadžić i danas stanuje u samom centru, a zanimljivo je da se u neposrednoj blizini nalazila „Ledara”, koja je srušena kada je probijan sadašnji Bulevar Mihajla Pupina – slikovito opisuje sećanja naš sagovornik. – Prekoputa je bila smeštena državna ustanova „Kontrola mera”, koja se bavila baždarenjem kantara, buradi... dok je na mestu Tržnog centra „Bazar” nekada bila Velika kraljevska mađarska gimnazija, u koju je, posle oslobođenja, smešten novoformirani Vojvođanski muzej. Prekoputa je bila Jermenska crkva, na čijem mestu je sada gradilište.

Prvi Foto-kino klub u Novom Sadu osnovan je 1901. godine, na mestu današnjeg „Apolo centra”, nazvanog po istoimenom bioskopu, kasnije preimenovanom u „Zvezda”.

– Prvi vlasnik tog bioskopa bio je tadašnji gradonačelnik Aleksandar Adamović, poznat po tome što je prvi imao automobil i prvi uveo struju u gradu – kaže čika Bora, podsećajući na Adamovićevu palatu na Trgu mladenaca izgrađenu 1911. godine. – Zanimljivo je da je njegov rođeni brat poslednji izašao iz kuće predviđene za rušenje zbog izgradnje Srpskog narodnog pozorišta. Revoltiran, danima je živeo pod svetlošću sveća.

Kao jedan od najtalentovanijih foto-kino amatera, Borivoje Mirosavljević je postao punopravni član Društva foto i kino amatera Novog Sada, smeštenog u nacionalizovani atelje čuvenog predratnog fotografa Heringa.

– Tu su mi predavači bili Rodoljub Malenčić, koji je policijsku akademiju završio u Lajpcigu, otac istoimenog novinara „Dnevnika”, zatim Marko Begović, koji se bavio hortikulturom, tehničar Josip Kordaš, avio-konstruktor Đorđe Munk i Geza Barta, koji je jedini od njih imao fotografsku radnju – nabraja učitelje fotografskog zanata čika Bora.

U pasažu Zmaj Jovine 4 nalazi se objekat „Manevar” d. o. o., „u pročelju” između današnje pivnice „Gusan” (a pre toga godinama popularne diskoteke i restorana „No 1”, poznatijeg kao „Kec”) i kafanice „Bezec”. Po rečima Bore Mirosavljevića tu gde je sada Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba s invaliditetom (registrovano na Ulicu Ilije Ognjanovića), nekada je bila konjušnica za policijske intervencije, a potom i bioskop „Korzo”, koji je emitovao filmove i pod vedrim nebom.

– Kada je Gojko Rajinac za Radio Novi Sad doneo radio-stanicu s nemačkog broda usidrenog posle rata u luci Gruž kod Dubrovnika, u istom paketu našem kino-klubu, prvobitno nazvanom „Slavko Vorkapić”, a ubrzo, 1952. preimenovanom u „Novi Sad”, stigle su dve kamere i dva projektora. Ubrzo smo platno načinili od povezanih čaršava, a u dvorištu smo poređali klupe dobijene od vojske i začas stvorili omiljeno mesto okupljanja, letnju baštu „Korzo” – veli Mirosavljević, koji je, koristeći povlasticu kao železničarsko dete, svake sedmice putovao u Beograd i iz engleskih, francuskih i ruskih čitaonica donosio zanimljive filmove.

Za pomenuti objekat vezana je još jedna čika Borina priča.

– Godine 1980. postao sam generalni sekretar FK „Vojvodina”, a klub se te sezone grčevito borio za opstanak i bio u potpunoj besparici – kaže čika Bora. – Predložio sam da otvorimo tombolu, ali se postavilo pitanje prostorija. Naravno, setio sam se pomenutog objekta u Zmaj Jovinoj 4, koji je tada služio kao skladište „Stoteksa”, čiji je direktor Laza Milkov takođe bio u upravi kluba. Uz odobrenje prvog čoveka policije i predsednika kluba Petra Palkovljevića Pinkija, uskoro je tombola proradila, čime je izvor klupskog finansiranja uveliko bio rešen. Tombola je radila takoreći dve decenije, čime smo objektu koji je bio predviđen za rušenje, produžili vek.

Na placu preko puta Banovine, zgradu Skupštine Grada Novog Sada projektovali su arhitekte Sibin Đorđević (nosilac nagrade „Đorđa Tabakovića“) i njegova supruga. Zgrada je građena od 1958. do 1960. godine kada je i useljena. Ima 5.334 kvadratnih metara korisne površine na četiri sprata, Zgrada ima tri ulaza, više od stotinu kancelarija, pet sala za sastanke, biblioteku, štampariju i restoran. Objekat je oduvek bio sedište gradskog parlamenta i figurira kao jedna od dve glavne zgrade gradske vlasti. U prvo vreme bio je centar sreza, pa je tek naknadno poneo naziv Skupština. Predsednik gradskog parlamenta kao i danas, oduvek je imao sedište u ovoj zgradi.

Ipak, jednu ideju u vezi s tim prostorom Borivoje Mirosavljević nije uspeo da realizuje.

– Mesto je bilo idealno za „Muzej fotografije”, ali na predlog gradskih vlasti, sredinom dvehiljaditih, celokupna imovina i objekti vraćeni su Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja nije želela ni da razgovara o mojoj ideji. I ne samo da od realizacije nije bilo ništa već imam utisak da se u taj objekat godinama praktično ništa ne ulaže – kaže čika Bora.

Sava Savić