Нови Бимба лепо служи, ал’ за старим срце тужи

Забрујало би „добро познато, страхопоштовано, велико звоно, највеће, најдубље у читавом српском православљу“, како га је Вељко Петровић описао у приповеци „Кога то Бимба оглашава“. Био би и то начин да се великану, чијом заслугом се та грдосија нашла у левом звонику катедралне цркве, ода пошта. Нажалост, Бимба је само неколико година остао миљеник вароши.

Осим што су његовом заслугом почев од 1896. у Карловцима, али и другде где су Срби живели, почела да ничу велелепна здања, новчано је помагао коме год је требало, патријарх је поводом 75 година свог живота, пола века свештничке и 23 године архијерејске службе, „а у славу Божју и Светог Великомученика Димитрија“, његове крсне славе, даривао 1905. Саборној цркви то чувено звоно, тешко 3.185 мтц. Изливено је у Темишвару у радњи мајстора Антона Новотнија, а патријарх га је платио 13.500 круна.

Како 28. фебруара 1905. бележи двонедељник „Српски Сион“, званични лист Карловачке митрополије, где се Новотни редовно оглашавао, звоно су освештали четири дана раније епископ бачки Митрофан (Шевић), четири ђакона и десет свештеника. Потом је ректор Богословије Јован Вучковић у свом говору истакао да је звоно дар дарежљиве руке патријарха српског цркви и израз љубави његовог срца, те „осим што као највеће у Митрополији треба својом звоњавом да буди народ на побожност, објављује радосне вести, али и позива у помоћ, оно треба патријархове наследнике  опомињати да и они чине добра и побожна дела цркви и народу, и треба, ако не да га надмаше, оно барем, достигну“. Председник карловачке Црквне општине Душан Милић је патријарху пожелео дуг живот и да дочека обнову Саборне цркве, коју је даривао. Нажалост, није дочекао.

Патријарх је приредио ручак за представнике месних власти, током којег је пало више родољубивих здравица. Ручак је трајао до пет сати, а кад се звоно први пут огласило, „све је очарало. Глас његов неће само Карловчани слушати и у њему уживати, већ и околна места, пошто се надалеко чује.“

Да је Бимба био чудо за Карловчане, сведочи и често цитирана  хроничарка Теодора Мајица Петровић, која је у својим „Сећањима“, о звону писала готово 80 година након што је постављено.

„Да ли од свог новца или из народне касе, патријарх је набавио звоно огромних размера. Не знам зашто, названо је Бимба. Гледала сам са прозора родитељске куће како га више од 20 људи истоварују са развучених кола у која су упрегнута четири вола. Пошто су око њега привезали дебеле конопце и причврстили их за чекрке, сасвим полако га почеше дизати на торањ. Зачас се окупи на Пијаци велика маса света, коју су пандури потискивали да не дође до какве несреће. Међу присутнима је владала мртва тишина и страх се огледао на свим лицима. Кад је церемонија најзад завршена, наста опште расположење и клицање патријарху.“

Теодорин презимењак Вељко се није могао уздржати од поетских пасажа и усхићено је нагласио да се ништа није могло поредити с Бимбином музиком. Она је овладала читавим карловачким подручјем, па и његовом „малом, устремљеном душицом“.

„Кад у висини удари Бимба и његов обли звук, као топлим дахом надувано коло, поче да се спушта и шири; и онда удари други и трећи пут, па тако без устављања, а њихови пуни звучни колутови се слежу, мешају, све више се шире и слећу: но то све тако складно, угодно, до голе коже продорно, скоро голицаво, да те језа подилази“, писао је Петровић.   

Но, у Великом рату, аустријске власти одузимале су од Карловчана, осим хране, и предмете од бакра, месинга и бронзе, па је страдао и Бимба. Разбијена у делиће, завршио је као сировина за ливење ђулади, што је такође забележила је Мајица Петровић.

„Кад су га разбијали тешким чекићима  и гвозденим полугама, помислила сам како смо и ми сви сад слични том звону, немоћни да се бранимо и одбранимо, покорно чекамо да нас уништи и смлави нека виша сила. И док су кроз прозор са торња летели комади некад тако моћног Бимбе, свет се полако почео разилазити, не желећи да гледа симбол своје немоћи, јер ратови су најпогоднија прилика да се испољи право јачег, а прилике још нису дозреле да се икаквој сили супротставимо“.

Нису сви комади звона претопљени у смртоносну артиљерију. Грађани су задржали покоји комад, па један и данас чува једна стара карловачка породица. Као ретко сведочанство постојања никад прежаљеног Бимбе, који, нажалост, није фотографисан.

Његово место, не зна се кад, заузело је друго звоно и кад у сагласју с три мања у десном торњу зазвони, ствара заглушујућу музику, као да жели доказати да је, ако не једнако, бар приближно моћно као prеthodno. Носталгично је прозвано, наравно – Бимба.

Зорица Милосављевић