Novi Bimba lepo služi, al’ za starim srce tuži

Zabrujalo bi „dobro poznato, strahopoštovano, veliko zvono, najveće, najdublje u čitavom srpskom pravoslavlju“, kako ga je Veljko Petrović opisao u pripoveci „Koga to Bimba oglašava“. Bio bi i to način da se velikanu, čijom zaslugom se ta grdosija našla u levom zvoniku katedralne crkve, oda pošta. Nažalost, Bimba je samo nekoliko godina ostao miljenik varoši.

Osim što su njegovom zaslugom počev od 1896. u Karlovcima, ali i drugde gde su Srbi živeli, počela da niču velelepna zdanja, novčano je pomagao kome god je trebalo, patrijarh je povodom 75 godina svog života, pola veka sveštničke i 23 godine arhijerejske službe, „a u slavu Božju i Svetog Velikomučenika Dimitrija“, njegove krsne slave, darivao 1905. Sabornoj crkvi to čuveno zvono, teško 3.185 mtc. Izliveno je u Temišvaru u radnji majstora Antona Novotnija, a patrijarh ga je platio 13.500 kruna.

Kako 28. februara 1905. beleži dvonedeljnik „Srpski Sion“, zvanični list Karlovačke mitropolije, gde se Novotni redovno oglašavao, zvono su osveštali četiri dana ranije episkop bački Mitrofan (Šević), četiri đakona i deset sveštenika. Potom je rektor Bogoslovije Jovan Vučković u svom govoru istakao da je zvono dar darežljive ruke patrijarha srpskog crkvi i izraz ljubavi njegovog srca, te „osim što kao najveće u Mitropoliji treba svojom zvonjavom da budi narod na pobožnost, objavljuje radosne vesti, ali i poziva u pomoć, ono treba patrijarhove naslednike  opominjati da i oni čine dobra i pobožna dela crkvi i narodu, i treba, ako ne da ga nadmaše, ono barem, dostignu“. Predsednik karlovačke Crkvne opštine Dušan Milić je patrijarhu poželeo dug život i da dočeka obnovu Saborne crkve, koju je darivao. Nažalost, nije dočekao.

Patrijarh je priredio ručak za predstavnike mesnih vlasti, tokom kojeg je palo više rodoljubivih zdravica. Ručak je trajao do pet sati, a kad se zvono prvi put oglasilo, „sve je očaralo. Glas njegov neće samo Karlovčani slušati i u njemu uživati, već i okolna mesta, pošto se nadaleko čuje.“

Da je Bimba bio čudo za Karlovčane, svedoči i često citirana  hroničarka Teodora Majica Petrović, koja je u svojim „Sećanjima“, o zvonu pisala gotovo 80 godina nakon što je postavljeno.

„Da li od svog novca ili iz narodne kase, patrijarh je nabavio zvono ogromnih razmera. Ne znam zašto, nazvano je Bimba. Gledala sam sa prozora roditeljske kuće kako ga više od 20 ljudi istovaruju sa razvučenih kola u koja su upregnuta četiri vola. Pošto su oko njega privezali debele konopce i pričvrstili ih za čekrke, sasvim polako ga počeše dizati na toranj. Začas se okupi na Pijaci velika masa sveta, koju su panduri potiskivali da ne dođe do kakve nesreće. Među prisutnima je vladala mrtva tišina i strah se ogledao na svim licima. Kad je ceremonija najzad završena, nasta opšte raspoloženje i klicanje patrijarhu.“

Teodorin prezimenjak Veljko se nije mogao uzdržati od poetskih pasaža i ushićeno je naglasio da se ništa nije moglo porediti s Bimbinom muzikom. Ona je ovladala čitavim karlovačkim područjem, pa i njegovom „malom, ustremljenom dušicom“.

„Kad u visini udari Bimba i njegov obli zvuk, kao toplim dahom naduvano kolo, poče da se spušta i širi; i onda udari drugi i treći put, pa tako bez ustavljanja, a njihovi puni zvučni kolutovi se sležu, mešaju, sve više se šire i sleću: no to sve tako skladno, ugodno, do gole kože prodorno, skoro golicavo, da te jeza podilazi“, pisao je Petrović.   

No, u Velikom ratu, austrijske vlasti oduzimale su od Karlovčana, osim hrane, i predmete od bakra, mesinga i bronze, pa je stradao i Bimba. Razbijena u deliće, završio je kao sirovina za livenje đuladi, što je takođe zabeležila je Majica Petrović.

„Kad su ga razbijali teškim čekićima  i gvozdenim polugama, pomislila sam kako smo i mi svi sad slični tom zvonu, nemoćni da se branimo i odbranimo, pokorno čekamo da nas uništi i smlavi neka viša sila. I dok su kroz prozor sa tornja leteli komadi nekad tako moćnog Bimbe, svet se polako počeo razilaziti, ne želeći da gleda simbol svoje nemoći, jer ratovi su najpogodnija prilika da se ispolji pravo jačeg, a prilike još nisu dozrele da se ikakvoj sili suprotstavimo“.

Nisu svi komadi zvona pretopljeni u smrtonosnu artiljeriju. Građani su zadržali pokoji komad, pa jedan i danas čuva jedna stara karlovačka porodica. Kao retko svedočanstvo postojanja nikad prežaljenog Bimbe, koji, nažalost, nije fotografisan.

Njegovo mesto, ne zna se kad, zauzelo je drugo zvono i kad u saglasju s tri manja u desnom tornju zazvoni, stvara zaglušujuću muziku, kao da želi dokazati da je, ako ne jednako, bar približno moćno kao prethodno. Nostalgično je prozvano, naravno – Bimba.

Zorica Milosavljević