Некада грофовско имање сада рај за ученике

Захваљујући тој посвећености многи путници намерници који дођу у школу могу, између осталог, да пробају домаће вино или ракију у потпуности настале на тлу школе, осладе се домаћим цветним медом из школских кошница, а успут и уживају у призору јахања, све на пространом имању које је некада припадало грофу Котеку.

„ Када једете мед који сте сами направили, онда је још је финији, укуснији и чини да се поносите собом“, каже Тибор Рекецки, ученик четвртог разреда, будући ветеринарски техничар.

Врцање им је омиљени део.

„Скидамо поклопце и одмах у уста“, признаје Тибор.

Тибор је један од 17 ученика који похађају пчеларску секцију у Пољопривредној школи, коју воде професори Моника Фехер и Станко Кривокапић, а настала је тако што су 2004. године ухватили један рој у школском дворишту. Пчеларство је, објашњава Кривокапић, за децу која за то имају афинитета, али и стрпљења, а са пчелама, каже, треба знати, јер не воле нервозу.

Професор и ученици уверавају да убод није ништа осим мало отока, чак је и здрав и помаже против реуме.

„Само ако нисте алергични, онда ни близу. Иначе,  више не бројимо колико смо били убодени. Када смо мењали погаче, један ученик је био толико нервозан да су пчеле то осетиле и боле су као луде“, присетио се Тибор.

„Пастув ми је болна рана", каже Буча .

Каже да је и директор школе је на њиховој страни, али тренутно ту жељу не могу да испуне.

„Треба нам, хоћемо га за приплод, а и за секцију. Хитан пастув!“, поручује професор Буча људима добре воље

Поред пчела, деси се и да пространом економијом Пољопривредне школе „прозуји” и по неки искусан јахач на једном од три школске јахаће кобиле. Осим што одређени смерови имају спортско јахање као обавезан предмет, наставник Душан Буча држи и коњичку секцију, која је прошле године доживела прави „бум”, па уместо седам-осам чланова, сада има чак 37.

„ Дете само мора да воли коње, јер је све то доста напорно. Кад уђу у коњушницу у седам ујутру, амонијак убија. Девојке од педесетак килограма владају коњем који има око пола тоне! Само једном кад пројашу по парку, то је лепота за видети“, каже наставник Душан Буча. Да би пустио ученика на слободно јахање, мора да прође најмање 20 часова по 60 минута. Данас може да се похвали да у секцији има и искусних јахача, међу којима је и Ана Марија Береш.

„ Другарица и ја смо долазиле и по киши и по снегу, а сад већ ређе, јер има доста нових чланова, прочуло се. Највише волим сободно јахање, јер је другачије него у мањежу, слободније, а чим коњ види зеца, већ сте негде другде. Имамо и лепо имање, можемо да правимо велике кругове. Тражили смо да се ошиша трава да имамо стазу, и сад покушавамо да је утабамо“, објашњава Ана Марија.

Како каже, први пут је са коња пала са седам година и после тога још два пута, тврди да се падови дешавају углавном услед несмотрености јахача, те да нису ништа страшно је се „вратите одмах на коња, са, можда, понеком модрицом”. За разлику од ње, Анабела Рашљић је ове године први пут села на коња, а рад са Бучом јој помаже да се ослободи страха од тих племенитих животиња.

Уз добре коње и јахање, увек је ишло вино, и мада они не мешају та два задовољства, Пољоприврена школа у Футогу може да се похвали и сопственом производњом „божанског напитка”, али и ракије. Школа има виноградом стар четири године, на око јутар земље, где преовлађују две сорте грожђа - бела, совињон и црна, каберне совињон, са високим садржајем шећера. Винарску секцију је, заједно са професором Гојковићем, покренула професорка Рената Ердеши Риц. По њеним речима, сваке године труде се да испробају нешто ново, па је то овај пут био бермет по домаћој рецептури, са неколико десетина зачинских биљака.

„Пословица каже `Виноград не тражи газду, него слугу`, али и `Црно вино праве вредни људи, а бело само ко га воли`”, - каже члан секције, матурант Гавра Тривуновић.

Додаје да imma пуно посла и да то не може свако.

„Али, ако се воли, све је занимљиво, од копања винограда, плевљења, до муљања грожђа, цеђења, претакања и, на крају, пробања - каже Гавра који не бежи од рада па је и код куће, у Деспотову, засадио омањи виноград, да има, како каже, за себе и другаре и када су свечари“, каже Гавра.

У том послу ће и остати, а више од два јутра му, вели, не треба. Тек мало да прода, а мало и да остане за њега. 

„Ајде што га ја пијем, него кад изнесем гостима вино па се похвалим да сам га сам правио, нема већег од мене. Још ако кажу да је добро, еј... Само тако!“, вели Гвара.

Драгана Ристић

Фото: Ф. Бакић, К. Ивановић