Nekada grofovsko imanje sada raj za učenike

Zahvaljujući toj posvećenosti mnogi putnici namernici koji dođu u školu mogu, između ostalog, da probaju domaće vino ili rakiju u potpunosti nastale na tlu škole, oslade se domaćim cvetnim medom iz školskih košnica, a usput i uživaju u prizoru jahanja, sve na prostranom imanju koje je nekada pripadalo grofu Koteku.

„ Kada jedete med koji ste sami napravili, onda je još je finiji, ukusniji i čini da se ponosite sobom“, kaže Tibor Rekecki, učenik četvrtog razreda, budući veterinarski tehničar.

Vrcanje im je omiljeni deo.

„Skidamo poklopce i odmah u usta“, priznaje Tibor.

Tibor je jedan od 17 učenika koji pohađaju pčelarsku sekciju u Poljoprivrednoj školi, koju vode profesori Monika Feher i Stanko Krivokapić, a nastala je tako što su 2004. godine uhvatili jedan roj u školskom dvorištu. Pčelarstvo je, objašnjava Krivokapić, za decu koja za to imaju afiniteta, ali i strpljenja, a sa pčelama, kaže, treba znati, jer ne vole nervozu.

Profesor i učenici uveravaju da ubod nije ništa osim malo otoka, čak je i zdrav i pomaže protiv reume.

„Samo ako niste alergični, onda ni blizu. Inače,  više ne brojimo koliko smo bili ubodeni. Kada smo menjali pogače, jedan učenik je bio toliko nervozan da su pčele to osetile i bole su kao lude“, prisetio se Tibor.

„Pastuv mi je bolna rana", kaže Buča .

Kaže da je i direktor škole je na njihovoj strani, ali trenutno tu želju ne mogu da ispune.

„Treba nam, hoćemo ga za priplod, a i za sekciju. Hitan pastuv!“, poručuje profesor Buča ljudima dobre volje

Pored pčela, desi se i da prostranom ekonomijom Poljoprivredne škole „prozuji” i po neki iskusan jahač na jednom od tri školske jahaće kobile. Osim što određeni smerovi imaju sportsko jahanje kao obavezan predmet, nastavnik Dušan Buča drži i konjičku sekciju, koja je prošle godine doživela pravi „bum”, pa umesto sedam-osam članova, sada ima čak 37.

„ Dete samo mora da voli konje, jer je sve to dosta naporno. Kad uđu u konjušnicu u sedam ujutru, amonijak ubija. Devojke od pedesetak kilograma vladaju konjem koji ima oko pola tone! Samo jednom kad projašu po parku, to je lepota za videti“, kaže nastavnik Dušan Buča. Da bi pustio učenika na slobodno jahanje, mora da prođe najmanje 20 časova po 60 minuta. Danas može da se pohvali da u sekciji ima i iskusnih jahača, među kojima je i Ana Marija Bereš.

„ Drugarica i ja smo dolazile i po kiši i po snegu, a sad već ređe, jer ima dosta novih članova, pročulo se. Najviše volim sobodno jahanje, jer je drugačije nego u manježu, slobodnije, a čim konj vidi zeca, već ste negde drugde. Imamo i lepo imanje, možemo da pravimo velike krugove. Tražili smo da se ošiša trava da imamo stazu, i sad pokušavamo da je utabamo“, objašnjava Ana Marija.

Kako kaže, prvi put je sa konja pala sa sedam godina i posle toga još dva puta, tvrdi da se padovi dešavaju uglavnom usled nesmotrenosti jahača, te da nisu ništa strašno je se „vratite odmah na konja, sa, možda, ponekom modricom”. Za razliku od nje, Anabela Rašljić je ove godine prvi put sela na konja, a rad sa Bučom joj pomaže da se oslobodi straha od tih plemenitih životinja.

Uz dobre konje i jahanje, uvek je išlo vino, i mada oni ne mešaju ta dva zadovoljstva, Poljoprivrena škola u Futogu može da se pohvali i sopstvenom proizvodnjom „božanskog napitka”, ali i rakije. Škola ima vinogradom star četiri godine, na oko jutar zemlje, gde preovlađuju dve sorte grožđa - bela, sovinjon i crna, kaberne sovinjon, sa visokim sadržajem šećera. Vinarsku sekciju je, zajedno sa profesorom Gojkovićem, pokrenula profesorka Renata Erdeši Ric. Po njenim rečima, svake godine trude se da isprobaju nešto novo, pa je to ovaj put bio bermet po domaćoj recepturi, sa nekoliko desetina začinskih biljaka.

„Poslovica kaže `Vinograd ne traži gazdu, nego slugu`, ali i `Crno vino prave vredni ljudi, a belo samo ko ga voli`”, - kaže član sekcije, maturant Gavra Trivunović.

Dodaje da imma puno posla i da to ne može svako.

„Ali, ako se voli, sve je zanimljivo, od kopanja vinograda, plevljenja, do muljanja grožđa, ceđenja, pretakanja i, na kraju, probanja - kaže Gavra koji ne beži od rada pa je i kod kuće, u Despotovu, zasadio omanji vinograd, da ima, kako kaže, za sebe i drugare i kada su svečari“, kaže Gavra.

U tom poslu će i ostati, a više od dva jutra mu, veli, ne treba. Tek malo da proda, a malo i da ostane za njega. 

„Ajde što ga ja pijem, nego kad iznesem gostima vino pa se pohvalim da sam ga sam pravio, nema većeg od mene. Još ako kažu da je dobro, ej... Samo tako!“, veli Gvara.

Dragana Ristić

Foto: F. Bakić, K. Ivanović