NALIČJE STAROG NOVOG SADA: Naručena ubistva

Danilo je bio sin veleposednika Nikole Dimitrijevića, a otac Đorđa Dimitrijevića, advokata koji se za svog kratkog veka podosta istakao na polju onovremene srpske kulture. Ali, izgleda da je za njega od presudnog značaja, u najbukvalnijem smislu, bila važna žena sa kojom je živeo – Sofija Dimitrijević.

Barem u onom segmentu koji je vezan za njegovu nasilnu smrt – violenta morte. Stvar nikada nije dokazana i isterana na čistac, ali se u toku istrage novosadskog Magistrata o Danilovoj sumnjivoj smrti, potkraj 1816. godine pojavio važan svedok – šegrt u kući Dimtrijevića – dvadesetčetvorogodišnji Georgij Radosavljević.

Georgij je svedočio da je neposredno pre smrti Danila Dimitrijevića čuo razgovor između njegove udovice Sofije i izvesnog Paraskeve Hariš Atanasijevića, koji je ovako preneo Magistratu:

Paraskeva Hariš Atanasijević: Kad ćeš već učiniti ono?

Sofija Dimitrijević: Ali, kako da učinim?

Paraskeva: Daj mu ili u kafi ili u vinu.

Sofija: Ne smem. Jaka je tela, može izdržati, pa bi stvar najgore svršila...

Svedočenje je bilo dovoljno za pokretanje istrage, ali ne i za presudu. Sofija Dimtrijević i Paraskeva Hariš Atanasijević sve su poricali. Paraskeva je tvrdio da je iskaz svedoka delo njegovih protivnika koji bi najradije da ga nevinog smeste u zatvor. Iako su poricali umešanost u ubistvo Danila Dimitrijevića oni, međutim, nisu porekli da su vodili razgovor koji je čuo Georgij Radosavljević.

U svoju odbranu tvrdili su da se taj razgovor nije odnosio na planiranje ubistva Danila Dimitrijevića, već na plan o trovanju porodičnog psa! Sad, nejasno ostaje kako su Magistrat uverili da je Sofija trebalo psu da podmetne otrov u hranu ili vino...

Presudilo je izgleda ipak to što se svedok u nekoliko navrata pokolebao u svojim iskazima, te su na kraju Danilova udovica i Atanasijević ipak oslobođeni optužbi za ubistvo.

Nije to, međutim, sve. Sumnjiva udovica i Atanasijević kasnije su se venčali, pa još i povrh svega preneli Danilovu privilegiju prodaje soli koja je u ono vreme donosila lepu dobit na sebe i na Sofijinu dvojicu braće.

Po onovremenom Novom Sadu pronosile su se priče da Sofija Dimitrijević i Paraskeva Hariš Atanasijević jesu odgovorni za Danilovu smrt, ali da mu nisu svojom rukom presudili. Pretpostavljalo se, ali se nije moglo dokazati da su ubistvo platili i to dvojici braće iz Gospođinaca, koji su bili sumnjičeni za još nekolicinu naručenih ubistava u ondašnjem Novom Sadu.

Ukoliko su Sofija Dimtrijević i Paraskeva Hariš Atanasijević i uspeli da ostvare svoj naum, umakavši pravdi, to nije pošlo za rukom izvesnoj Soki Ž, rodom iz Grabova koja je 1855. godine optužena i osuđena na smrt zbog naručenog ubistva svog muža Koste.

Za razliku od Sofije i Paraskeve koji su ubistvo Danila Dimitrijevića po svoj prilici naručili profesionalnim ubicama, Soka je potplatila svoje sluge – Jeftu i Lazara – da joj za cenu od 600 forinti smaknu supruga.

Oni su to i učinili i to u u noći 2. decembra 1855. godine. Dvojica ubica pokucala su na Kostina vrata, a ovaj ih je, naravno ne sluteći ništa, pustio da uđu. Potom je dobio nekoliko udaraca sekirom i batinom u glavu, a ubice su pobegle.

Nedugo nakon ubistva, međutim, Lazar i Jefta su uhapšeni i policiji saopštili da iza njihovog zločina zapravo stoji Kostina udovica. Tridesetčetvorogodišnja Soka, majka dvoje dece odmah je uhapšena, a uskoro je otpočelo i suđenje. Na sudu će isplivati i motivi Kostinog naručenog ubistva...

Udovica nije poricala krivicu i priznala je da je imala vanbračnu aferu, zbog koje joj je muž i najviše počeo smetati. U svoju odbranu, međutim, izjavila je jednu, pa, prilično neverovatnu stvar – da joj je muž Kosta ustvari bio jako dosadan, te da ga je zato odlučila ubiti!

Očekivano, sud ovaj neobični argument neće prihvatiti kao olakšavajuću okolnost i Soka će kao nalogodavac muževljevog ubistva biti osuđena na smrt. Jefta i lazar, međutim, nešto su bolje prošli  kako u momentu ubistva nisu imali ni 20 godina, sud im je mladost uzeo kao olakšavajuću okolnost, te su osuđeni na „20 godina arište u teškome gvožđu“.

Tako je sredinom 19. veka dosada jednog muža skupo koštala – dva života, ukupno 40 godina teškog zatvora i onih nesrećnih 600 forinti...

Bilo kako bilo, ovaj je slučaj barem rasvetljen do kraja. Prava je misterija, međutim, ostala violenta morte direktora novosadskih narodnih škola Gavrila Bajčevića koji je marta 1849. godine pronađen zadavljen u svojoj kući koja se nalazila na Žitnoj pijaci, dakle u samom centru Novog Sada.

Gavril Bajčević bio je toliko problematičan čovek, da je teško bilo utvrditi motiv njegovog ubistva, jer je takvih motiva moglo biti napretek. Samim tim i potencijalnih izvršilaca je među Novosađanima moglo biti mnogo.

„Ovamo školski nadzornik“, piše o Bajčeviću godinama nakon njegove smrti Ilija Ognjanović Abukazem „staratelj o dečijem vaspitanju, oblagorođenju srca i uma, a ovamo je po uverenju savremenika njegovih i onih koji su ga izbliže znali bio čovek pun strasti, vrlo niskih strasti! Ustručavamo se čisto reći da je bio od sugrađana svojih prezren, a sve sa mračnih strana njegova karaktera.“

Dvadesetak godina skupljali su se na raznim stranama, gotovo među svim ljudima sa kojima je imao kontakta, potencijalni motivi ubistva ovog mračnog, problematičnog čoveka. Tako je recimo još 1819. godine učitelj Pavle Mihajlović podneo tužbu protiv direktora Bajčevića, tvrdeći da je njegovog mladog rođaka kaznio zbog neprimerenog ponašanja u crkvi.

Besan zbog kažnjavanja učenika sa kojim je bio u srodstvu, Bajčević je lično otišao u školu, urlao na učitelja, da bi mu na kraju pred svima štapom razbio glavu i naneo nekoliko lakših povreda. Paradoksalno, Bajčević za ovaj čin nije nikako kažnjen, dok je mladi učitelj otpušten iz službe. Mogući motiv? Može biti...

Imao je, u svojoj kući 1849. zadavljeni Bajčević, i drugih veoma nečasnih postupaka. Na primer, kada je 1835. godine iz svoje kuće izbacio kirajdžiju – bravara, sve sa tek porođenom ženom i novorođenčetom, te mu još i zaplenio sav alat na ime duga, za koji je nesrećni bravar tvrdio da uopšte i ne postoji. Još jedan mogući motiv? Može biti...

Ni prema porodici Bajčević nije bio ništa bolji... Njegova supruga Ana tražila je 1834. razvod braka, tvrdeći da je muž krvnički tuče, te da je jednom prilikom čak i gonio sa napunjenom puškom, a drugi put pokušao mačem da razvali vrata sobe u koju je ona pobegla od njegovog besa.

Brakorazvodna parnica, međutim, bila je duga i mučna – Bajčević je neprestano podmetao supruzi, nastojeći da svojim vezama i prevarama obezbedi da Ana ne dobije ništa u deobi zajedničke imovine, pa čak ni ono što je mirazom u kuću unela.

Suprugu je tokom parnice javno brukao na najgore načine, tvrdeći da je „već kao devojka bila na zlu glasu“, te da tokom noći iz zajedničke kuće kroz prozor iznosi vredne stvari. Na kraju je Ana odustala od potraživanja imovine i samo tražila „otpust“ od muža, ali ovaj ni pod tim uslovima nije pristao da joj da razvod.

Mogući motiv? Vrlo lako bi moglo biti...

Pa, čak ni to nije sve kada je u pitanju ovaj mračni žitelj novosadski koji se za sva svoja zlodela uvek nekako uspeo izvući...

Njega je čak nekoliko žena, među kojima i služavke u njegovoj kući, optuživalo za fizičko zlostavljanje, a pojedine i za silovanje. Postojali su i svedoci koji su potvrdili da je krvnički pretukao služavku Evu Tolmaši, koja je nedugo posle Bajčevićevog maltretiranja nestala.  

Kada je pronađen Evin unakažen leš, Bajčević je optužen za ubistvo. Uspeo je da iz-dejstvuje, međutim, da do završetka krivične parnice ostane zatvoren u svojoj kući, aali mu je oduzeta uprava novosadskih narodnih škola.

Uprkos šoku Novosađana, Bajčević je u nedostatku dokaza na kraju avgusta 1843. oslobođen od optužbe za Evino ubistvo. Motiv za potonju osvetu nedodirljivom i nezajažljivom Bajčeviću? Apsolutno bi i to moglo biti....

Violenta morte Gavrila Bajčevića ostala je misterija. Njegovi postupci koji su joj prethodili i mogli dovesti do nje, međutim, ostali su sačuvani u sudskim spisima.

Stiče se utisak da se istragom ovog ubistva malo ko ozbiljno i bavio baš zato što je Bajčevićev život bio takav da je bilo samo pitanje trenutka u kome će kap preliti čašu i nekoga navesti da pravdu uzme u svoje ruke.

Miroslav Stajić