NALIČJE STAROG NOVOG SADA Milioner i devojčice

Ovo je pismo  šesnaestogodišnja Jelena Gal, učenica Građanske škole u Novom Sadu, napisala majci pre no što se 15. septembra 1932. oko 8 uveče bacila pod voz broj 503. Pismo je prva našla policija koja je odmah nakon nesreće otišla na Jeleninu adresu u Adamovićevom naselju, kako bi majci saopštila stravične vesti. Majka nije bila kod kuće. Čitav dan po Novom Sadu tražila je svoju Jelenu. Pre nesreće bila je i u policiji da prijavi njen nestanak. Prethodno ju je tražila u Dunavskoj ulici, u kancelariji jednog inženjera u kojoj je Jelena tvrdila da radi, no tamo ovakve kancelarije – nije bilo...

Među onima koji su je znali, Jelena Gal važila je za čestitu i vrlo pobožnu devojku. Često je odlazila u Zavod milosrdnih sestara, bavila se sportom – plivanjem i veslanjem i svakog meseca majci predavala svoju platu od 500 dinara. Platu koju je pomenula i u kratkom oproštajnom pismu.

Vratimo se na tren na to pismo... Na poslednju Jeleninu rečenicu upućenu majci – „Od danas moja kancelarija premeštena je u Petrovaradin.“ Uistinu, u najmanju ruku neobična završnica pisma kojim se od majke oprašta nesrećna devojka. Ispitujući njeno samoubistvo, policija dolazi do prilično nejasnih podataka. Jelena jeste svakog meseca u kuću donosila platu, ali je o mestu na kom radi i svom poslu vrlo malo i nerado govorila.

Uostalom, na dan njenog samoubistva majka je tražila inženjersku kancelariju u Dunavskoj ulici, u kojoj je verovala da joj je ćerka zaposlena i da će je tamo pronaći. Na mestu gde je kancelarija trebala biti, setimo se, nije je bilo. Da – preseljena je u Petrovaradin i to baš na dan Jelenine smrti. U svemu je bilo nečeg vrlo neobičnog. I policija će istragu usmeriti u pravcu pronalaženja inženjera kod kog je pokojna navodno Jelena radila ne bi li saznala motive za njenu dobrovoljnu smrt pod točkovima voza broj 503...

A onda je nešto više od mesec dana kasnije ođeknula šokantna vest zbog koje su Novosađani doslovce razgrabili novine do poslednjeg primerka. Mladi bogataš Kornel Frank, veoma poznat u novosadskim mondenskim krugovima uhapšen je zbog sumnje da je silovao trinaestogodišnje devojčice Rozalije Klaus u kancelariji firme „Gutman i Frank“ u Dunavskoj ulici 33. I sam za sebe ovaj slučaj je bio gadan i šokantan, a onda je bacio i potpuno novo svetlo na samoubistvo Jelene Gal... Prva poveznica dve istrage - one o Jeleninoj misterioznoj smrti i one o silovanju trinaestogodišnje Rozalije bila je kancelarija u Dunavskoj ulici. Klupko je polako počelo da se odmotava u neočekivanom pravcu.

Kornel Frank bio je poznati ženskaroš, mada se u prvi mah nije ni slutilo koliko mraka zapravo krije u sebi ovaj čovek koji se u ono vreme često mogao videti kako se novosadskim ulicama vozika u svom skupocenom automobilu... Ispostaviće se ubrzo da je Frank imao čitav štab mladića koji su posredovali u njegovim poznanstvima sa mnogobrojnim novosadskim gospođama, ali i vrlo mladim devojkama. Damu koja mu se svidi, Frank bi, najčešće preko posrednika, pozivao u svoj luksuzni stan. Ukoliko ona ne bi na tako šta pristala, Kornel bi je, opet preko posrednika, odvodio na izlet. Na tim izletima, pisale su novine pošto je čitava stvar razotkrivena, on bi „silom ili milom postizavao svoj cilj“. Priča je dugo, sve do slučaja sa Rozalijom Klaus, ostala tajna, što zbog Kornelovog bogatstva i uticaja, što zbog sramote njegovih žrtava.

Vratimo se sada glavnoj junakinji ove priče – Jeleni Gal. Ona uopšte nije imala službu kod nekakvog inženjera u Dunavskoj ulici. Pojaviće se i svedoci koji su tvrdili da su Jelenu u više navrata videli kako ulazi u kancelariju preduzimačke firme „Gutman i Frank“ u Dunavskoj 33. Iako sumnjivo, ovo i dalje nije bilo dovoljno da se nedvosmisleno rasvetli da li su i u kakvom odnosu bili Kornel Frank i Jelena Gal. Istraga će neko vreme tapkati u mestu. A onda će se pojaviti novi svedok.

Činovnik zaposlen u firmi „Gutman i Frank“ izjaviće da je Jelena Gal zapravo bila ljubavnica Kornela Franka. Pojaviće se i svedočenje da je malo pre samoubistva ona viđena na uglu Železničke i Sremske ulice u neposrednoj blizini Frankovog stana, kako nervozno nekoga čeka. Da li je dočekala toga koga je čekala i kako je, pod uslovom da se desio, taj susret protekao, da li je imao neke veze sa događajima koji će uslediti - ostalo je nerazjašnjeno... Tek, sklapanjem delova ove tajanstvene slagalice, određene pojedinosti su razjašnjene. Neke, pak, nikada nisu...

Iako su sve oči bile uprte u Kornela Franka, policija je i dalje tragala za misterioznim inženjerom koga je Jelena pominjala kao svog poslodavca. U pokušaju pronalaženja bilo kakvog traga, majka je policiji saopštila da joj je nekoliko meseci pre samoubistva Jelena rekla da joj se šef nalazi na putovanju u Dalmaciji. Ovaj navod policija će proveriti. Ispostaviće se da je u isto vreme u Dalmaciji bio – ko drugi do Kornel Frank. To će gotovo nedvosmisleno potvrditi da inženjer – Jelenin šef ne postoji, već da je šef o kome je govorila i koji joj je svakog meseca isplaćivao 500 dinara mladi novosadski monden . 

Pa ipak, iako je zbog svega ovoga na Kornela pala senka sumnje za umešanost u Jelenino samoubistvo, nisu postojali dokazi koji bi ga za tako nešto okrivili i smestili na robiju. Da li je Jelena Gal bila primorana da bude ljubavnica Kornela Franka? Moguće, ako se u obzir uzmu slični nečasni postupci ovog čoveka koji su isplivali na videlo nakon slučaja male Rozalije Klaus. Da li je plata od 500 dinara zapravo bila neka vrsta naknade za Jelenino ćutanje? I to je sasvim moguće, s obzirom na tajnovitost kojom je nesrećna devojka obavila izvor iz koga je ta plata dolazila. Ako je tako, onda je dobrovoljna smrt pod šinama voza 503 možda bila i jedini izlaz iz kruga poniženja i sramote koji je pred sobom videla Jelena Gal.

A šta je dalje bilo sa Kornelom Frankom i malom Rozalijom? Pa, sve u svemu – ništa. Bogat i uticajan, Kornel je angažovao vrhunske advokate. Izgleda da je „angažovao“ i neke svedoke! Jedan od Kornelovih advokata, Mita Aradski, tražio je nekoliko nedelja nakon zločina ponovno saslušanje devojčice, i to u prostorijama firme „Gutman i Frank“ u Dunavskoj 33. Tu je devojčica dugo i do najsitnijih pojedinosti ispitivana. Za to vreme gomila radoznalog sveta tiskala se ispred kancelarije i u kućama preko puta pokušavajući da kroz prozor vidi nesrećnu Rozaliju. U takvim okolnostima trinaestogodišnjakinja se u nekoliko navrata zbunila, što je advokat odmah iskoristio i čitavu njenu priču doveo u pitanje.

Potom su se javile i kontradiktornosti u izveštajima četvorice novosadskih lekara koji su veštačili u ovom slučaju. Dr Đorđe Ćeremov i dr Branko Ilić tvrdili su da devojčica ima povrede koje potvrđuju njenu priču, dok su dr Toma Jovanović i dr Đorđe Kluka tvrdili da Rozalija uopšte nije povređena. Došlo je na red i sedam svedoka – Kornelovih prijatelja koji su mu dali alibi. Prilično mršav i neuverljiv, istina, ali ipak alibi.

Odbrana i Kornelovi prijatelji držali su se priče da je čitav slučaj nameštaljka koja ima da kompromituje mladog i uspešnog novosadskog bogataša. Nisu, međutim, mogli da objasne kakav je tačno interes onih koji su eventualno izmislili čitavu aferu jer Rozalija i njena porodica od Kornela Franka nisu tražili baš ništa. Čitav slučaj iznet je vrlo javno, pa je teško zamisliti da je trebao biti predmet nekakve ucene. Tek, Kornel Frank, u nedostatku dokaza, nikada nije osuđen i kažnjen za ono što se desilo krajem oktobra 1932 u Dunavskoj 33. Po Novom Sadu kružila je i priča da je u čitav slučaj bila umešana i treća osoba, i to jedan od Kornelovih posrednika u „poznanstvima“ sa damama koje su mu zapale za oko, i da je ovde zapravo reč o podvođenju maloletne devojčice.

Indikativno je, međutim, da će štampa, koja je sa velikim zanimanjem pratila ovaj slučaj, i to gotovo iz dana u dan, najednom samo volšebno prestati da o njemu izveštava... Nisu više nijednom pomenute ostale žrtve Kornela Franka, za koje je nagovešteno da postoje i da ih nije malo... Ništa, potpuni tajac. A nakon Rozalije Klaus niko više nije ni teretio Kornela Franka za slične prestupe. Mada, posle svega, čudilo bi da jeste... U svakom slučaju, pravu istinu o ovim mučnim novosadskim događajima s početka 30-ih godina 20. veka nikada nećemo saznati do kraja. Tajna o tome šta se sve i kako  odigralo između  Kornela Franka, Jelene Gal i Rozalije Klaus, sahranjena je zajedno sa njima.

Miroslav Stajić