Најстарија волонтерка Црвеног крста: Сви треба макар мало да дамо

Да вам кажем, нађем времена за све! И све се може постићи ако човек жели. Мени никад није досадно. Ни немам времена да ми буде досадно... Озбиљно вам кажем, све се може само ако се жели и ако се има здравља. Човек треба да живи и да жели свашта, али не сме да се превише губи у свему томе.

Те речи су и пут до успеха, чини се. Тако је Нура самоука по многим питањима... Узгајала је стотину пилића читајући упутства из брошуре; сама је научила да везе и штрика; ипак, оно што је најбитније, а на шта ју је живот такође навео, јесте да се од малена бави хуманитарним радом.

Тако се још у другом разреду основне школе у Сарајеву, одакле је родом, учланила у Црвени крст и постала председница подмлатка. Свеукупно је волонтерка око 60 година, а у новосадском Црвеном крсту је од осамдесетих прошлог века.

Кад сам била мала, пролазила сам поред једне старе куће у којој се делио жути сир на кришке и млеко у праху, присећа се наша саговорница.

То се делило угроженима, присећа се Нура, али ми деца, када смо ишли у школу, стали бисмо испред те куће па би нам дали мало тог прашка у шаку да лижемо.

Такође, у школу смо носили гардеробу онима којима је требала. Учили смо се да будемо хумани и то ме је мотивисало да се учланим у Црвени крст, каже Нура Роквић.

Нура Роквић је пре неколико година имала озбиљну операцију, али је, како каже, брзо стала на ноге. Разлог томе су њени пријатељи из Сарајева, које није видела готово 30 година, а који су је том приликом посетили.

То је богатство, наглашава Нура и додаје да ју је то дигло на ноге, оживела је кад сам њих видела.

Човек није ни свестан тога колико има или нема док не дође у сличну ситуацију. Шта значи пријатељство, шта значи имати душу. Срце ради, али душом се осећа, поручује Нура Роквић.

Хуманитарни рад их је некад учио колико је важан однос детета према детету, човека према човеку. Одрасла у породици с још четворо браће и сестара, научила је да све дели и да себе не ставља на прво место.

Мама је увек говорила да не треба да нам туђе буде у оку, каже Нура кроз осмех и додаје како су њене ћерке умеле да јој кажу да је задовољна свиме.

Али мислим да се све враћа... Знате, многи само критикују друге, а сви треба макар мало да дамо, ако ништа друго, лепа реч и питање „како сте” могу бити довољни, поручује наша саговорница.

Међутим, услед ратова деведесетих, па и током бомбардовања, људима у избеглиштву само осмех није био довољан, али јесте значио.

Нура је сарађивала и с Домом Војске Србије, те је организовала клуб жена и хорску секцију, с којима је прикупљала и делила хуманитарну помоћ угроженим придошлицама. Неколико пута је водила децу и купала их, хранила, водила рачуна о њима.

Не знам шта бих издојила од свих акција, јер су све биле пођеднако тешке и драге, каже кроз сету наша домаћица.

Али, наставља, мислим да се хуманост данас променила, некако је затајила.

Људи што више имају, то мање дају. Чини ми се да омладина има више осећаја, само их треба покренути, треба им иницијатива и воља. При том, примећујем да људи данас имају негативан став према људима који су дошли. Можда је завист у питању, или смо се уморили од свега, али то не сме да се дешава, каже наша најстарија хуманитарка.

Л. Радловачки