Najstarija volonterka Crvenog krsta: Svi treba makar malo da damo
NOVI SAD: Ustanem rano, uzmem terapiju, istuširam se, odradim vežbe, prošetam kuce Megi i Lilu, odem na pijacu, kuvam, spremam, pevam u crkvenom horu, onda se bavim rukotovorinama ako sam raspoložena, volim da čitam, viđam se s drugaricama, sve mi je isplanirano, to je jedan sasvim običan dan naše sugrađanke Nure Rokvić (69), koja je nedavno nagrađena Medaljom Crvenog krsta Novog Sada za najstariju volonterku te organizacije.
Da vam kažem, nađem vremena za sve! I sve se može postići ako čovek želi. Meni nikad nije dosadno. Ni nemam vremena da mi bude dosadno... Ozbiljno vam kažem, sve se može samo ako se želi i ako se ima zdravlja. Čovek treba da živi i da želi svašta, ali ne sme da se previše gubi u svemu tome.
Te reči su i put do uspeha, čini se. Tako je Nura samouka po mnogim pitanjima... Uzgajala je stotinu pilića čitajući uputstva iz brošure; sama je naučila da veze i štrika; ipak, ono što je najbitnije, a na šta ju je život takođe naveo, jeste da se od malena bavi humanitarnim radom.
Tako se još u drugom razredu osnovne škole u Sarajevu, odakle je rodom, učlanila u Crveni krst i postala predsednica podmlatka. Sveukupno je volonterka oko 60 godina, a u novosadskom Crvenom krstu je od osamdesetih prošlog veka.
Kad sam bila mala, prolazila sam pored jedne stare kuće u kojoj se delio žuti sir na kriške i mleko u prahu, priseća se naša sagovornica.
To se delilo ugroženima, priseća se Nura, ali mi deca, kada smo išli u školu, stali bismo ispred te kuće pa bi nam dali malo tog praška u šaku da ližemo.
Takođe, u školu smo nosili garderobu onima kojima je trebala. Učili smo se da budemo humani i to me je motivisalo da se učlanim u Crveni krst, kaže Nura Rokvić.
Nura Rokvić je pre nekoliko godina imala ozbiljnu operaciju, ali je, kako kaže, brzo stala na noge. Razlog tome su njeni prijatelji iz Sarajeva, koje nije videla gotovo 30 godina, a koji su je tom prilikom posetili.
To je bogatstvo, naglašava Nura i dodaje da ju je to diglo na noge, oživela je kad sam njih videla.
Čovek nije ni svestan toga koliko ima ili nema dok ne dođe u sličnu situaciju. Šta znači prijateljstvo, šta znači imati dušu. Srce radi, ali dušom se oseća, poručuje Nura Rokvić.
Humanitarni rad ih je nekad učio koliko je važan odnos deteta prema detetu, čoveka prema čoveku. Odrasla u porodici s još četvoro braće i sestara, naučila je da sve deli i da sebe ne stavlja na prvo mesto.
Mama je uvek govorila da ne treba da nam tuđe bude u oku, kaže Nura kroz osmeh i dodaje kako su njene ćerke umele da joj kažu da je zadovoljna svime.
Ali mislim da se sve vraća... Znate, mnogi samo kritikuju druge, a svi treba makar malo da damo, ako ništa drugo, lepa reč i pitanje „kako ste” mogu biti dovoljni, poručuje naša sagovornica.
Međutim, usled ratova devedesetih, pa i tokom bombardovanja, ljudima u izbeglištvu samo osmeh nije bio dovoljan, ali jeste značio.
Nura je sarađivala i s Domom Vojske Srbije, te je organizovala klub žena i horsku sekciju, s kojima je prikupljala i delila humanitarnu pomoć ugroženim pridošlicama. Nekoliko puta je vodila decu i kupala ih, hranila, vodila računa o njima.
Ne znam šta bih izdojila od svih akcija, jer su sve bile pođednako teške i drage, kaže kroz setu naša domaćica.
Ali, nastavlja, mislim da se humanost danas promenila, nekako je zatajila.
Ljudi što više imaju, to manje daju. Čini mi se da omladina ima više osećaja, samo ih treba pokrenuti, treba im inicijativa i volja. Pri tom, primećujem da ljudi danas imaju negativan stav prema ljudima koji su došli. Možda je zavist u pitanju, ili smo se umorili od svega, ali to ne sme da se dešava, kaže naša najstarija humanitarka.
L. Radlovački
