Муштерија је увек у праву?
Недавно је продавачица једне омање радње схватила да ће први пут закаснити на посао.
Устала је касније него иначе, прелетела преко доручка, кафу није попила, а није се ни умила онако како ред налаже.
Само је зграбила ташну и излетела из стана, потрчала на превоз, који јој је испред носа побегао. Морала је да трчи до радног места и на срећу успела да стигне три минута пред отварање. Велики подвиг за средовечну жену!
Дочекивала је муштерије, једну по једну, углавном старије комшије... Хлеб, млеко, новине, хлеб, млеко... Све док није ушао младић високог стаса, који није личио на људе који устају рано. Држао је телефон близу уха и нешто трућкао не поздрављајући продавачицу. Грабио је намирнице, неке састојке, предмете и константно причао, све гласније и гласније. Затим је дошао ред и на њега, да он пазари и плати, али никако да се одвоји од касе, или бар да пропусти баке и деке који су чекали свој ред. Иако се њих деветоро у међувремену распричало и нису марили за гласног младића, успели су да га наведу да остави мало телефон, па да заврши с куповином. За то време продавачица је под светлима видео надзора стрпљиво чекала, јер је муштерија увек у праву.
Александар Чегар