Mušterija je uvek u pravu?
Nedavno je prodavačica jedne omanje radnje shvatila da će prvi put zakasniti na posao.
Ustala je kasnije nego inače, preletela preko doručka, kafu nije popila, a nije se ni umila onako kako red nalaže.
Samo je zgrabila tašnu i izletela iz stana, potrčala na prevoz, koji joj je ispred nosa pobegao. Morala je da trči do radnog mesta i na sreću uspela da stigne tri minuta pred otvaranje. Veliki podvig za sredovečnu ženu!
Dočekivala je mušterije, jednu po jednu, uglavnom starije komšije... Hleb, mleko, novine, hleb, mleko... Sve dok nije ušao mladić visokog stasa, koji nije ličio na ljude koji ustaju rano. Držao je telefon blizu uha i nešto trućkao ne pozdravljajući prodavačicu. Grabio je namirnice, neke sastojke, predmete i konstantno pričao, sve glasnije i glasnije. Zatim je došao red i na njega, da on pazari i plati, ali nikako da se odvoji od kase, ili bar da propusti bake i deke koji su čekali svoj red. Iako se njih devetoro u međuvremenu raspričalo i nisu marili za glasnog mladića, uspeli su da ga navedu da ostavi malo telefon, pa da završi s kupovinom. Za to vreme prodavačica je pod svetlima video nadzora strpljivo čekala, jer je mušterija uvek u pravu.
Aleksandar Čegar