МОЈ НОВИ САД Српска војска у Новом Саду

Пише: Драгослав БОКАН 

Мапа Србије сада изгледа сасвим другачије, са малим/великим победама на свим нивоима: од уочљиво побољшане инфраструктуре и технолошки усавршених путних мрежа, преко мање видљивих (а важних) успеха у борби са незапосленошћу и ”негативном селекцијом”, па до великих грађевинских подухвата и толико дуго чеканог, заиста исцељујућег освешћивања нашег националног идентитета и српске културне политике. И само они најзлобнији могу да ”не примете” шта се све добро и позитивно десило у последње време са нашим народом, дипломатијом, војском и Црквом (а да, притом, нико од наших суграђана других националности није био нимало и ни на какав начин угрожен).

Добили смо, рекао бих, и нове пријатеље, у стварно братској сарадњи са Орбановом Мађарском, а потрудили смо се да, истовремено, не изгубимо оне старе; оне који су нам својски помогли да не будемо и званично проглашени за ”први геноцидни народ у историји” (ми, који смо били, сасвим супротно од тога: трагичне жртве бруталног геноцида над нама током читавог двадесетог века).

А, с друге стране, ублажили смо и поправили, колико год је то било могуће, наше конкретне (политичке и привредне) односе са оним земљама које су учествовале у НАТО бомбардовању Југославије, трагајући за уским пролазом нашег достојанственог преживљавања у најтежим могућим (наслеђеним) околностима.

Јер када трчите, као трећи (или четврти) у низу, одавно започету политичку ”трку штафета”, ви само можете да наставите, најбоље што можете, оно што су увелико успорили и, нажалост, пропустили ваши prеthodnici. Не можете да ”почнете све испочетка” и онако како бисте желели, јер је старт одавно још проглашен и не може се вратити…

И повратили смо, убеђен сам, ону националну аутентичност, традицију и енергију из времена младе српске државе на њеном величанственом успону у другој половини претпрошлог века (у коме смо се коначно ослободили вишевековног ропства под Отоманским царством). Поново смо се вратили златним искуствима националне државе из успешног дела наше турбулентне прошлости, са свешћу о неопходном духовном и психолошком оквиру свега практичног (економског, технолошког, дигитално-информатичког) што се с нама догађа.

Наиме, без тог друштвеног и културног ”рама за нашу слику” нема и не може бити правог помака у српском повратку на велику историјску сцену.

А у српском случају се тај шири оквир поставља озбиљно и баш онако како треба: без превише помпезних речи. Убедљиво, трезвено и, изнад свега, више него инспиративно.

Па ко колико од нас успе да допринесе овом судбинском процесу...    

Данас сам био у команди Новосадског гарнизона. Између Дунавског парка и новог споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу, налази се комплекс од неколико класичних грађанских палата које су већ дуже од века у војној функцији.

Ту се сада налази Прва бригада копнене војске (проширени и ојачани некадашњи Новосадски корпус), са бригадним генералом Зораном Насковићем на челу. И свугде у овом ексклузивном простору директно осећамо те велике промене о којима говорим. Све је у ”добром поретку” и правој хармонији између некадашњег и савременог, искусног и жустрог, провереног и новог... 

Пролазим, признајем са осећањем поноса, крај урамљеног текста химне ”Боже, правде!” у ходнику; ту је и државна српска тробојка у специјалној застакљеној витрини; па грб бригаде са укрштеним мачевима и натписом: ”За слободу и част Otaybinе”; као и ”верски простор” са све црквеном капелом посвећеном Светом Мученику Нестору (победнику у мегдану, у Солуну, над царским миљеником Лијем, суровим џином који је пре овог храброг младића из Солуна побио огроман број изазивача).

И баш на онај дан када Црква слави Светог Ратника Нестора — у Нови Сад је, 9. новембра 1918. године, свечано победнички ступио мајор српске војске Војислав Бугарски, јашући пред Коњичким ескадроном Дунавске дивизије.

Све се то лепо предамном преплело у један непосредни, интегрални доживљај неке другачије, озбиљније и коренима учвршћене војске у обновљеној, славној историји српских армија из прошлих векова.

О томе смо до скоро могли само да сањамо, о овом светосавском идеалу јединства државе, народа и наше Цркве (и њеног јеванђеоског морала).

А у српском случају се ово никада, Богу хвала, не догађа на штету војника друге националности и вероисповести у нашој армији, јер то не дозвољава српски витешки концепт ”чојства и јунаштва”, као и постојеће братство по заклетви и заједничким идеалима јуначке одбране, не само државних граница, већ и припадника свих народа и народности што заједно у миру живе у Републици Србији...

Војска је темељ државе, одувек. Њен штит и мач, а уз то и стрпљиви васпитач младих генерација (данас: оба пола пођеднако). И ништа тако као бесмртна душа наших армија не мотивише младе људе у поштовање најбољих узора из прошлости, оних који су били спремни да дају све, па и сопствени живот за спас и победу свог народа, своје војске и своје државе. Зато се искрено надам да ћемо у овим лепим просторијама ускоро чути одавно недостајући жагор новопридошлих младих регрута и осетити узрастање нових генерација у зреле и одговорне људе...

У новосадском случају сећамо се многих хероја са униформама разних боја и кројева, али са истим идеалом у срцу.  Идеалом истинских настављача дела и подвига ”лепог ђенерала Стратимировића” — како га у свом истоименом есеју назива Милош Црњански - и војводе Стевана Шупљикца из историјске 1848. године (која у овом делу Србије означава оно што су били Сретење и Цвети, само нешто јужније, у устаничким годинама Карађорђевих и кнез Милошевих победа над бројчано неупоредиво надмоћнијим непријатељем)…

Осећа се, у овим репрезентативним просторијама српске војске - нови почетак, нови дух и нови приступ ономе што смо тако лакомислено напустили пре једног века у нашем апсолутном несналажењу у југословенским лавиринтима и заврзламама.

То је био и конкретан повод да овде, заједнички, бацимо поглед и на ту димензију никад одгонетнуте новосадске тајне... 

И овај мој неформални обилазак војног средишта нашег Новог Сада носио је у себи исти онај ходочаснички импулс додира (корацима и радозналошћу) свега оног најчешће нам потпуно скривеног, а више него важног за укупан доживљај свега што заиста јесте наш вољени град. 

П. С.

А формални разлог за моју посету Првој бригади копнене војске био је везан за лично преузимање монографије (са посветом генерала Симовића) о историјату српског Војног оркестра.

Лепа прилика и за овакву сажету медитацију на војне (срећом не и ратне) теме.