MOJ NOVI SAD Srpska vojska u Novom Sadu

Piše: Dragoslav BOKAN 

Mapa Srbije sada izgleda sasvim drugačije, sa malim/velikim pobedama na svim nivoima: od uočljivo poboljšane infrastrukture i tehnološki usavršenih putnih mreža, preko manje vidljivih (a važnih) uspeha u borbi sa nezaposlenošću i ”negativnom selekcijom”, pa do velikih građevinskih poduhvata i toliko dugo čekanog, zaista isceljujućeg osvešćivanja našeg nacionalnog identiteta i srpske kulturne politike. I samo oni najzlobniji mogu da ”ne primete” šta se sve dobro i pozitivno desilo u poslednje vreme sa našim narodom, diplomatijom, vojskom i Crkvom (a da, pritom, niko od naših sugrađana drugih nacionalnosti nije bio nimalo i ni na kakav način ugrožen).

Dobili smo, rekao bih, i nove prijatelje, u stvarno bratskoj saradnji sa Orbanovom Mađarskom, a potrudili smo se da, istovremeno, ne izgubimo one stare; one koji su nam svojski pomogli da ne budemo i zvanično proglašeni za ”prvi genocidni narod u istoriji” (mi, koji smo bili, sasvim suprotno od toga: tragične žrtve brutalnog genocida nad nama tokom čitavog dvadesetog veka).

A, s druge strane, ublažili smo i popravili, koliko god je to bilo moguće, naše konkretne (političke i privredne) odnose sa onim zemljama koje su učestvovale u NATO bombardovanju Jugoslavije, tragajući za uskim prolazom našeg dostojanstvenog preživljavanja u najtežim mogućim (nasleđenim) okolnostima.

Jer kada trčite, kao treći (ili četvrti) u nizu, odavno započetu političku ”trku štafeta”, vi samo možete da nastavite, najbolje što možete, ono što su uveliko usporili i, nažalost, propustili vaši prethodnici. Ne možete da ”počnete sve ispočetka” i onako kako biste želeli, jer je start odavno još proglašen i ne može se vratiti…

I povratili smo, ubeđen sam, onu nacionalnu autentičnost, tradiciju i energiju iz vremena mlade srpske države na njenom veličanstvenom usponu u drugoj polovini pretprošlog veka (u kome smo se konačno oslobodili viševekovnog ropstva pod Otomanskim carstvom). Ponovo smo se vratili zlatnim iskustvima nacionalne države iz uspešnog dela naše turbulentne prošlosti, sa svešću o neophodnom duhovnom i psihološkom okviru svega praktičnog (ekonomskog, tehnološkog, digitalno-informatičkog) što se s nama događa.

Naime, bez tog društvenog i kulturnog ”rama za našu sliku” nema i ne može biti pravog pomaka u srpskom povratku na veliku istorijsku scenu.

A u srpskom slučaju se taj širi okvir postavlja ozbiljno i baš onako kako treba: bez previše pompeznih reči. Ubedljivo, trezveno i, iznad svega, više nego inspirativno.

Pa ko koliko od nas uspe da doprinese ovom sudbinskom procesu...    

Danas sam bio u komandi Novosadskog garnizona. Između Dunavskog parka i novog spomenika kralju Petru Prvom Oslobodiocu, nalazi se kompleks od nekoliko klasičnih građanskih palata koje su već duže od veka u vojnoj funkciji.

Tu se sada nalazi Prva brigada kopnene vojske (prošireni i ojačani nekadašnji Novosadski korpus), sa brigadnim generalom Zoranom Naskovićem na čelu. I svugde u ovom ekskluzivnom prostoru direktno osećamo te velike promene o kojima govorim. Sve je u ”dobrom poretku” i pravoj harmoniji između nekadašnjeg i savremenog, iskusnog i žustrog, proverenog i novog... 

Prolazim, priznajem sa osećanjem ponosa, kraj uramljenog teksta himne ”Bože, pravde!” u hodniku; tu je i državna srpska trobojka u specijalnoj zastakljenoj vitrini; pa grb brigade sa ukrštenim mačevima i natpisom: ”Za slobodu i čast Otaybine”; kao i ”verski prostor” sa sve crkvenom kapelom posvećenom Svetom Mučeniku Nestoru (pobedniku u megdanu, u Solunu, nad carskim miljenikom Lijem, surovim džinom koji je pre ovog hrabrog mladića iz Soluna pobio ogroman broj izazivača).

I baš na onaj dan kada Crkva slavi Svetog Ratnika Nestora — u Novi Sad je, 9. novembra 1918. godine, svečano pobednički stupio major srpske vojske Vojislav Bugarski, jašući pred Konjičkim eskadronom Dunavske divizije.

Sve se to lepo predamnom preplelo u jedan neposredni, integralni doživljaj neke drugačije, ozbiljnije i korenima učvršćene vojske u obnovljenoj, slavnoj istoriji srpskih armija iz prošlih vekova.

O tome smo do skoro mogli samo da sanjamo, o ovom svetosavskom idealu jedinstva države, naroda i naše Crkve (i njenog jevanđeoskog morala).

A u srpskom slučaju se ovo nikada, Bogu hvala, ne događa na štetu vojnika druge nacionalnosti i veroispovesti u našoj armiji, jer to ne dozvoljava srpski viteški koncept ”čojstva i junaštva”, kao i postojeće bratstvo po zakletvi i zajedničkim idealima junačke odbrane, ne samo državnih granica, već i pripadnika svih naroda i narodnosti što zajedno u miru žive u Republici Srbiji...

Vojska je temelj države, oduvek. Njen štit i mač, a uz to i strpljivi vaspitač mladih generacija (danas: oba pola pođednako). I ništa tako kao besmrtna duša naših armija ne motiviše mlade ljude u poštovanje najboljih uzora iz prošlosti, onih koji su bili spremni da daju sve, pa i sopstveni život za spas i pobedu svog naroda, svoje vojske i svoje države. Zato se iskreno nadam da ćemo u ovim lepim prostorijama uskoro čuti odavno nedostajući žagor novopridošlih mladih regruta i osetiti uzrastanje novih generacija u zrele i odgovorne ljude...

U novosadskom slučaju sećamo se mnogih heroja sa uniformama raznih boja i krojeva, ali sa istim idealom u srcu.  Idealom istinskih nastavljača dela i podviga ”lepog đenerala Stratimirovića” — kako ga u svom istoimenom eseju naziva Miloš Crnjanski - i vojvode Stevana Šupljikca iz istorijske 1848. godine (koja u ovom delu Srbije označava ono što su bili Sretenje i Cveti, samo nešto južnije, u ustaničkim godinama Karađorđevih i knez Miloševih pobeda nad brojčano neuporedivo nadmoćnijim neprijateljem)…

Oseća se, u ovim reprezentativnim prostorijama srpske vojske - novi početak, novi duh i novi pristup onome što smo tako lakomisleno napustili pre jednog veka u našem apsolutnom nesnalaženju u jugoslovenskim lavirintima i zavrzlamama.

To je bio i konkretan povod da ovde, zajednički, bacimo pogled i na tu dimenziju nikad odgonetnute novosadske tajne... 

I ovaj moj neformalni obilazak vojnog središta našeg Novog Sada nosio je u sebi isti onaj hodočasnički impuls dodira (koracima i radoznalošću) svega onog najčešće nam potpuno skrivenog, a više nego važnog za ukupan doživljaj svega što zaista jeste naš voljeni grad. 

P. S.

A formalni razlog za moju posetu Prvoj brigadi kopnene vojske bio je vezan za lično preuzimanje monografije (sa posvetom generala Simovića) o istorijatu srpskog Vojnog orkestra.

Lepa prilika i za ovakvu sažetu meditaciju na vojne (srećom ne i ratne) teme.