МОЈ НОВИ САД Новосађани и „Новосађани”
„ПОСТАТИ ГРАЂАНИН” КАО ИДЕАЛ
Велики градови су се увек препознавали по томе што су одлучно и без пардона одређивали животни став и стил својх становника.
Па су Бечлије гледале са висине на своје провинцијалне дошљаке, све док их не би примили и, на крају, након свих могућих тестова и провера, великодушно прихватили у своје редове.
Исто се догађало и међу старим и новим Римљанима, Атињанима, Петрограђанима, Њујорчанима, становницима Лондона, Мадрида, Берлина (”под липама”), Будима и Пеште… и других старих, озбиљних градова.
Јер град јесте ”стање свести” и нешто стварно постојеће, баш као и људи. Не само милиони тона камења, асфалта и бетона, задивљујуће широки булевари и огромни тргови, већ и одређен манир поздрављања, особена врста показивања радости и туге, сасвим специфично трпљења невоља и савладавања страха, посебан начин удварања, рађања и умирања.
И градови имају свој ”отисак прста”, који је апсолутно непоновљив у простору и историји.
А већа је разлика, рекао бих, између Москве и Лисабона, на пример, него између комунизма и фашизма, црвене и црне боје, песме и ћутања, јарког сунца и сребрнкасте месечине, пролећа и јесени. Јер је све ”само људско” смртно, кратковеко и импровизовано. Док градови своју мудрост (и сопствену лудост) скупљају вековима и лагано, успорено слажу у неодгонетљиви и неодољиви, стварно бескрајни мозаик.
Зато се не може неко тако лако навићи на град у који је дошао да живи, а са жељом да постане његов интегрални део.
Па Американац у Паризу, без обзира на сав свој шарм и филмску спремност да ”плеше по киши”, не постаје тек тако Парижанин. И поред свег свог ентузијазма, чежње и (типично провинцијске) упорности, то му неће тек тако поћи за руком. Па звао се он Скот Ficyеrald, Езра Паунд, Yеjms Yojs, Форд Медокс Форд (писац генијалног ”Доброг војника”), Вуди Ален (и његов париски пар: Овен Вилсон и Карла Бруни), свеједно.
Нико од њих не може да постане ”Парижанин” тек тако, на брзину и сопственом жељом. Лакше ће добити орден ”Легије части” него искрено прихватање чувара париског духа.
Није то снобизам, већ суштина постојања ”душе неког града”, његове урбане, јединствене личности. Овај интерактивни, двосмерни и вишесмерни модел постојања између града и његовог становника, мајстора и помоћника, витешког легла и штитоноше.
Па тако, као и многи други, постоји и онај новосадски, ”новосађански” начин живота и постојања.
Тиме ћемо се сада, укратко, позабавити у овој брзој шетњи мојом садашњом, судбински изабраном ”градском адресом”.
НОВОСАЂАНИН НИЈЕ ЛАКО БИТИ
Кад само замислимо оригиналне шетње ”штрандом” или главном новосадском штрафтом, са обавезним шеширима и господским, лаганим ходом (каквим се некад шетало сваким озбиљним градом); кад посмислимо како се некада ритуално подизала чаша у здравицу или отмено махало приликом растанка, одмах ћемо разумети да је први корак у саображавању са Новим Садом — успоравање. Скидање сваког вишка нервозе, сваке пребрзе и исхитрене реакције, сваког узбурканог и претераног, јавног показивања осећања, то би, свакако, био почетак уласка у типично новосадски облик живљења. Журећи се, губи се смисао самог путовања од једног до другог места, од тачке А до тачке Б. Није важно само стићи где си наумио, већ и уживати у сваком метру и минуту пута (као и када је у питању љубав, брак, пријатељство, одлазак на море или планину...). То под један.
Друга ствар је: стварна љубав према граду и свим његовим разноликостима, без обзира на твоје конкретно место у друштвеној, социјалној и ма каквој другој хијерархији Новог Сада. Тиме се прво смањује неповерење, а оно је главни узрок свих свађа и беспотребних полемика. А тако се постиже и очекивана узвратна реакција код других, од вас мање или више успешних суграђана, па све одмах постаје и пријатељски интонирано. Оно чувено: ”Не једи (дуго ”је”) се, живот је само један и немој га сам себи упропастити”. Јер, какве везе има то што неко у овом тренутку има нешто што ви немате? Да ли га то обавезно чини срећнијим? Или, можда, испуњенијим смислом од вас? Продужава ли му то живот, штити ли га од болести и несреће? Решава ли му љубавне и родитељске проблеме? Ништа од тога.
Под три се може навести — обавезни ”осмех на новосадски начин”, онај што се носи као део одеће и видљива порука за све око вас. Ваша сунчана визит карта, којом одбијате све злогуко, ружно и несрећно од себе.
Четврто је: имати свој психолошки ”комплет за преживљавање” у самом граду. Своју клупу, своју стазу за шетњу, свој видиковац, свој музеј са омиљеном сликом, своју терасу са одговарајућом музикицом, своје место за излазак и залазак сунца, свој кутак за љубљење и онај за самовање, кад год вам падне клапна и крену бриге.
Као пет је ту: кориштење књижара и библиотека за спасоносно бежање од ”црне хронике” и свега што је намењено да вас уплаши и дезоријентише. А нема бољег и лековитијег средства за борбу против апокалиптичних прогноза од вашег најбољег папирног пријатеља (књиге или стрипа).
Шесто је: повремени, а обавезни обилазак романтичних пабова и пивница (нарочито оних са сопственом производњом оригиналних врста пива), носталгичних чарди на Рибарцу, малих унутар-градских салаша, отворених атељеа у зидинама Петроварадинске тврђаве, те дискретних кафаница са коцкастим столњацима и обавезним ратлуком уз црну ”турску” кафу…
А следећи, можда и најважнији чин новосадске пристојности је, свакако: престанак ненормалног, агресивног и дрипачког (тако га називамо ми из Београда) понашања према ”сопственом граду”. Престанак политички условљених напада на све што се овде ради и гради, договара и организује. Са оном ужасном ”логиком” — ”што горе, то боље” (јер се онда то ”лоше” може до миле воље критиковати). Важно је увођење фер-плеја у сопствени доживљај свега око вас, уз обавезни прекид политикантског свођења свега искључиво на то: ”КО је нешто урадио”, а не ”ШТА је тај урадио”. Као понашање човеколиких мува које делују на слепо, по мирису, а не по спонтаној логици кретања и слободном простору за лет.
Јер није нормално не радовати се новим мостовима, урбаним садржајима, вртићима и игралиштима само зато што је, већ дуго (и, за вас, можда — предуго) на власти партија која вам баш нешто ”не лежи”.
Као да ће тај мост или воз, аутобус или парк бити мање користан, јер није адекватно ”политички брендиран”?!...
То би, сасвим сажето, био најкраћи опис неких новосадских већ постојећих, али и оних жељених и пожељних особина, а кроз искуство једног добронамерног и брзо учећег Ново-Новосађанина.
Драгослав Бокан