MOJ NOVI SAD Novosađani i „Novosađani”

Veliki gradovi su se uvek prepoznavali po tome što su odlučno i bez pardona određivali životni stav i stil svojh stanovnika.

Pa su Bečlije gledale sa visine na svoje provincijalne došljake, sve dok ih ne bi primili i, na kraju, nakon svih mogućih testova i provera, velikodušno prihvatili u svoje redove.

Isto se događalo i među starim i novim Rimljanima, Atinjanima, Petrograđanima, Njujorčanima, stanovnicima Londona, Madrida, Berlina (”pod lipama”), Budima i Pešte… i drugih starih, ozbiljnih gradova.

Jer grad jeste ”stanje svesti” i nešto stvarno postojeće, baš kao i ljudi. Ne samo milioni tona kamenja, asfalta i betona, zadivljujuće široki bulevari i ogromni trgovi, već i određen manir pozdravljanja, osobena vrsta pokazivanja radosti i tuge, sasvim specifično trpljenja nevolja i savladavanja straha, poseban način udvaranja, rađanja i umiranja.

I gradovi imaju svoj ”otisak prsta”, koji je apsolutno neponovljiv u prostoru i istoriji.

A veća je razlika, rekao bih, između Moskve i Lisabona, na primer, nego između komunizma i fašizma, crvene i crne boje, pesme i ćutanja, jarkog sunca i srebrnkaste mesečine, proleća i jeseni. Jer je sve ”samo ljudsko” smrtno, kratkoveko i improvizovano. Dok gradovi svoju mudrost (i sopstvenu ludost) skupljaju vekovima i lagano, usporeno slažu u neodgonetljivi i neodoljivi, stvarno beskrajni mozaik.

Zato se ne može neko tako lako navići na grad u koji je došao da živi, a sa željom da postane njegov integralni deo.

Pa Amerikanac u Parizu, bez obzira na sav svoj šarm i filmsku spremnost da ”pleše po kiši”, ne postaje tek tako Parižanin. I pored sveg svog entuzijazma, čežnje i (tipično provincijske) upornosti, to mu neće tek tako poći za rukom. Pa zvao se on Skot Ficyerald, Ezra Paund, Yejms Yojs, Ford Medoks Ford (pisac genijalnog ”Dobrog vojnika”), Vudi Alen (i njegov pariski par: Oven Vilson i Karla Bruni), svejedno.

Niko od njih ne može da postane ”Parižanin” tek tako, na brzinu i sopstvenom željom. Lakše će dobiti orden ”Legije časti” nego iskreno prihvatanje čuvara pariskog duha.

Nije to snobizam, već suština postojanja ”duše nekog grada”, njegove urbane, jedinstvene ličnosti. Ovaj interaktivni, dvosmerni i višesmerni model postojanja između grada i njegovog stanovnika, majstora i pomoćnika, viteškog legla i štitonoše.

Pa tako, kao i mnogi drugi, postoji i onaj novosadski, ”novosađanski” način života i postojanja.

Time ćemo se sada, ukratko, pozabaviti u ovoj brzoj šetnji mojom sadašnjom, sudbinski izabranom ”gradskom adresom”.   

NOVOSAĐANIN NIJE LAKO BITI

Kad samo zamislimo originalne šetnje ”štrandom” ili glavnom novosadskom štraftom, sa obaveznim šeširima i gospodskim, laganim hodom (kakvim se nekad šetalo svakim ozbiljnim gradom); kad posmislimo kako se nekada ritualno podizala čaša u zdravicu ili otmeno mahalo prilikom rastanka, odmah ćemo razumeti da je prvi korak u saobražavanju sa Novim Sadom — usporavanje. Skidanje svakog viška nervoze, svake prebrze i ishitrene reakcije, svakog uzburkanog i preteranog, javnog pokazivanja osećanja, to bi, svakako, bio početak ulaska u tipično novosadski oblik življenja.  Žureći se, gubi se smisao samog putovanja od jednog do drugog mesta, od tačke A do tačke B. Nije važno samo stići gde si naumio, već i uživati u svakom metru i minutu puta (kao i kada je u pitanju ljubav, brak, prijateljstvo, odlazak na more ili planinu...). To pod jedan.

Druga stvar je: stvarna ljubav prema gradu i svim njegovim raznolikostima, bez obzira na tvoje konkretno mesto u društvenoj, socijalnoj i ma kakvoj drugoj hijerarhiji Novog Sada. Time se prvo smanjuje nepoverenje, a ono je glavni uzrok svih svađa i bespotrebnih polemika. A tako se postiže i očekivana uzvratna reakcija kod drugih, od vas manje ili više uspešnih sugrađana, pa sve odmah postaje i prijateljski intonirano. Ono čuveno: ”Ne jedi (dugo ”je”) se, život je samo jedan i nemoj ga sam sebi upropastiti”. Jer, kakve veze ima to što neko u ovom trenutku ima nešto što vi nemate? Da li ga to obavezno čini srećnijim? Ili, možda, ispunjenijim smislom od vas? Produžava li mu to život, štiti li ga od bolesti i nesreće? Rešava li mu ljubavne i roditeljske probleme? Ništa od toga.  

Pod tri se može navesti — obavezni ”osmeh na novosadski način”, onaj što se nosi kao deo odeće i vidljiva poruka za sve oko vas. Vaša sunčana vizit karta, kojom odbijate sve zloguko, ružno i nesrećno od sebe. 

Četvrto je: imati svoj psihološki ”komplet za preživljavanje” u samom gradu. Svoju klupu, svoju stazu za šetnju, svoj vidikovac, svoj muzej sa omiljenom slikom, svoju terasu sa odgovarajućom muzikicom, svoje mesto za izlazak i zalazak sunca, svoj kutak za ljubljenje i onaj za samovanje, kad god vam padne klapna i krenu brige. 

Kao pet je tu: korištenje knjižara i biblioteka za spasonosno bežanje od ”crne hronike” i svega što je namenjeno da vas uplaši i dezorijentiše. A nema boljeg i lekovitijeg sredstva za borbu protiv apokaliptičnih prognoza od vašeg najboljeg papirnog prijatelja (knjige ili stripa). 

Šesto je: povremeni, a obavezni obilazak romantičnih pabova i pivnica (naročito onih sa sopstvenom proizvodnjom originalnih vrsta piva), nostalgičnih čardi na Ribarcu, malih unutar-gradskih salaša, otvorenih ateljea u zidinama Petrovaradinske tvrđave, te diskretnih kafanica sa kockastim stolnjacima i obaveznim ratlukom uz crnu ”tursku” kafu… 

A sledeći, možda i najvažniji čin novosadske pristojnosti je, svakako: prestanak nenormalnog, agresivnog i dripačkog (tako ga nazivamo mi iz Beograda) ponašanja prema ”sopstvenom gradu”. Prestanak politički uslovljenih napada na sve što se ovde radi i gradi, dogovara i organizuje. Sa onom užasnom ”logikom” — ”što gore, to bolje” (jer se onda to ”loše” može do mile volje kritikovati). Važno je uvođenje fer-pleja u sopstveni doživljaj svega oko vas, uz obavezni prekid politikantskog svođenja svega isključivo na to: ”KO je nešto uradio”, a ne ”ŠTA je taj uradio”. Kao ponašanje čovekolikih muva koje deluju na slepo, po mirisu, a ne po spontanoj logici kretanja i slobodnom prostoru za let.

Jer nije normalno ne radovati se novim mostovima, urbanim sadržajima, vrtićima i igralištima samo zato što je, već dugo  (i, za vas, možda — predugo) na vlasti partija koja vam baš nešto ”ne leži”.

Kao da će taj most ili voz, autobus ili park biti manje koristan, jer nije adekvatno ”politički brendiran”?!... 

To bi, sasvim sažeto, bio najkraći opis nekih novosadskih već postojećih, ali i onih željenih i poželjnih osobina, a kroz iskustvo jednog dobronamernog i brzo učećeg Novo-Novosađanina.

Dragoslav Bokan