МОЈ НОВИ САД Ново доба и борба за душу града

Ту су – поред свега формално најважнијег - и они не тако видљиви, али незаобилазни: споменици, украсне ограде, вртови и терасе, полуосветљена шеталишта, дечија игралишта, градске фонтане, те она скривена места која заувек памтимо због свог првог загрљаја (и пољупца), као и полусрушене куће као из хорор-филмова (са посебном атмосфером некакве отмене запуштености).

Као што постоји она ”зелена агенда”, не сме се заборавити и златни прах романтичне носталгије, која је најмање исто толико важна (само политички не тако употребљива као сада већ тотално злоупотребљена ”еколошка прича”).

О томе пише и сведочи сигурно најталентованији становник Новог Сада свих времена:  ”… са најдражим градом је као и са најдражом женом – никада нећемо успети да објаснимо ни себи, ни другима, шта нас то тако везало”, додајући како је гимназијски снажно и чедно заљубљен у свој новосадски завичај.

И постоји много парчића ове лавиринтске слагалице из разних времена, који доприносе укупном укусу и ароми вечно отворене новосадске хронике.

Сваки од њих, на свој начин, доноси по неки самосвојан зачин укупној слици широке душе нашег града. А примера је безброј…

У дворишту куће (некада познатој као ”Код белог лава”) у Дунавској број 2, тачно преко пута Градске библиотеке, налази се најстарији још преостали бунар, из 1721. године. Само нешто млађи је чувени ”пијани сат” на Петроварадинској тврђави, на коме мала казаљка приказује минуте, а велика – сате (а то је направљено због веће видљивости, са воде или копна, тога: ”колико је сати”).

Кафић-трамвај ”Трчика” у самом центру града (наспрам Пупинове палате) и данас подсећа Новосађане на некадашњу трамвајску линију која је ишла тамо од Железничке улице, па до плаже на Штранду... 

А већ половином децембра се, на новосадски начин, враћа онај традиционални обичај свих градова који заслужују то име, па се радосно поставља велико клизалиште у центру: то је жељно чекана ”Ледена шума”, на самом ободу Дунавског парка...

Према Сремским Карловцима се налази она тајанствена црква, ”Госпа од снега”, која је подигнута на спомен победе хришћана (у тој аустријској војсци је било и римокатолика и православних војника) над Турцима, у сред августа – када је, на чуђење и страх исламске војске, пао снег! И после тога је овај победнички, тријумфални храм изграђен, и то са првобитна два олтара, једним до другог, за православне и католичке вернике. Иако су усташе то укинуле и, током Другог светског рата, срушиле онај ”непожељни” и ”национално некоректни” олтар, остаје нам сећање на ове духовно-историјске црквене близанце…

Дунавским правцем, тик испод шуме белих и црних топола, налази се парк природе, Бегечка јама, са све потопљеном црквицом (како нам казује легенда) окруженом сомовима, шаранима, смуђевима, штукама, амурима… (ту плива чак 27 различитих врста рибе), и, наравно, неизбежним пецарошима.  А ту је, кад смо већ код Дунава и његових (не малих) доприноса тајни највећег града северне Србије - и ”острво Ко Чанг” (”Мајмунско острво”), сремскокарловачка ада са ситним белим песком и репутацијом најлепше плаже читаве новосадске регије...

У Новом Саду постоје вишедеценијски ривалитети разних квартова, почевши од, можда, најстаријег, оног између Подбаре и Салајке, па до, вероватно, најснажнијег, актуелног - између Лимана и Новог насеља (модерне, панкерски дрчне ”Лиман државе” и постмодерног, много мирнијег ”Насеља ситија”). Тај енергетски спор, урбани електрицитет креативног надметања, донео је многа занимљива сведочанства из пера и искуства својих елитних житеља (рецимо, текст ”Лиман до Дарквуда” и многе друге)…

Ово су само насумице изабране ”пазле” из вечно покретљивог мозаика пажљиво скриване тајне нашег лепог града, а има их још много, много више него што их је могуће овако летимично и ”на дах” навести…

Та недовршеност овако конципираног текста само следи и продужава исти тај сценарио ”филма у вечном настајању”, који, рекао бих, режира сам Град, својим анегдотским плимама и осекама. Неочекиван, као живот сам.

Драгослав Бокан