MOJ NOVI SAD Novo doba i borba za dušu grada

Tu su – pored svega formalno najvažnijeg - i oni ne tako vidljivi, ali nezaobilazni: spomenici, ukrasne ograde, vrtovi i terase, poluosvetljena šetališta, dečija igrališta, gradske fontane, te ona skrivena mesta koja zauvek pamtimo zbog svog prvog zagrljaja (i poljupca), kao i polusrušene kuće kao iz horor-filmova (sa posebnom atmosferom nekakve otmene zapuštenosti).

Kao što postoji ona ”zelena agenda”, ne sme se zaboraviti i zlatni prah romantične nostalgije, koja je najmanje isto toliko važna (samo politički ne tako upotrebljiva kao sada već totalno zloupotrebljena ”ekološka priča”).

O tome piše i svedoči sigurno najtalentovaniji stanovnik Novog Sada svih vremena:  ”… sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom – nikada nećemo uspeti da objasnimo ni sebi, ni drugima, šta nas to tako vezalo”, dodajući kako je gimnazijski snažno i čedno zaljubljen u svoj novosadski zavičaj.

I postoji mnogo parčića ove lavirintske slagalice iz raznih vremena, koji doprinose ukupnom ukusu i aromi večno otvorene novosadske hronike.

Svaki od njih, na svoj način, donosi po neki samosvojan začin ukupnoj slici široke duše našeg grada. A primera je bezbroj…

U dvorištu kuće (nekada poznatoj kao ”Kod belog lava”) u Dunavskoj broj 2, tačno preko puta Gradske biblioteke, nalazi se najstariji još preostali bunar, iz 1721. godine. Samo nešto mlađi je čuveni ”pijani sat” na Petrovaradinskoj tvrđavi, na kome mala kazaljka prikazuje minute, a velika – sate (a to je napravljeno zbog veće vidljivosti, sa vode ili kopna, toga: ”koliko je sati”).

Kafić-tramvaj ”Trčika” u samom centru grada (naspram Pupinove palate) i danas podseća Novosađane na nekadašnju tramvajsku liniju koja je išla tamo od Železničke ulice, pa do plaže na Štrandu... 

A već polovinom decembra se, na novosadski način, vraća onaj tradicionalni običaj svih gradova koji zaslužuju to ime, pa se radosno postavlja veliko klizalište u centru: to je željno čekana ”Ledena šuma”, na samom obodu Dunavskog parka...

Prema Sremskim Karlovcima se nalazi ona tajanstvena crkva, ”Gospa od snega”, koja je podignuta na spomen pobede hrišćana (u toj austrijskoj vojsci je bilo i rimokatolika i pravoslavnih vojnika) nad Turcima, u sred avgusta – kada je, na čuđenje i strah islamske vojske, pao sneg! I posle toga je ovaj pobednički, trijumfalni hram izgrađen, i to sa prvobitna dva oltara, jednim do drugog, za pravoslavne i katoličke vernike. Iako su ustaše to ukinule i, tokom Drugog svetskog rata, srušile onaj ”nepoželjni” i ”nacionalno nekorektni” oltar, ostaje nam sećanje na ove duhovno-istorijske crkvene blizance…

Dunavskim pravcem, tik ispod šume belih i crnih topola, nalazi se park prirode, Begečka jama, sa sve potopljenom crkvicom (kako nam kazuje legenda) okruženom somovima, šaranima, smuđevima, štukama, amurima… (tu pliva čak 27 različitih vrsta ribe), i, naravno, neizbežnim pecarošima.  A tu je, kad smo već kod Dunava i njegovih (ne malih) doprinosa tajni najvećeg grada severne Srbije - i ”ostrvo Ko Čang” (”Majmunsko ostrvo”), sremskokarlovačka ada sa sitnim belim peskom i reputacijom najlepše plaže čitave novosadske regije...

U Novom Sadu postoje višedecenijski rivaliteti raznih kvartova, počevši od, možda, najstarijeg, onog između Podbare i Salajke, pa do, verovatno, najsnažnijeg, aktuelnog - između Limana i Novog naselja (moderne, pankerski drčne ”Liman države” i postmodernog, mnogo mirnijeg ”Naselja sitija”). Taj energetski spor, urbani elektricitet kreativnog nadmetanja, doneo je mnoga zanimljiva svedočanstva iz pera i iskustva svojih elitnih žitelja (recimo, tekst ”Liman do Darkvuda” i mnoge druge)…

Ovo su samo nasumice izabrane ”pazle” iz večno pokretljivog mozaika pažljivo skrivane tajne našeg lepog grada, a ima ih još mnogo, mnogo više nego što ih je moguće ovako letimično i ”na dah” navesti…

Ta nedovršenost ovako koncipiranog teksta samo sledi i produžava isti taj scenario ”filma u večnom nastajanju”, koji, rekao bih, režira sam Grad, svojim anegdotskim plimama i osekama. Neočekivan, kao život sam.

Dragoslav Bokan