МОЈ НОВИ САД Дунаве, ој Дунаве

И немо броји беле лађе и јата птица што ритуално лете ка северу и на југ, чувајући своје тајне, заувек недоступне историчарима и другим самоувереним истраживачима оних ипак мање важних, спољашњих догађаја у историји. Јер су тајне то што јесу само док су недоступне непозваним очима и нежељеним радозналцима. Чим се отшкрину и отворе, дотадашње тајне престају то да буду, губећи своју суштину заједно са несмотрено им скинутим веловима.

А сведочи тврђава у свом памћењу оно страшно невреме и, легенда каже, августовски снег, у својој непосредној близини. Ону непогоду што је уплашила и растерала моћну турску војску, кројећи, тако, и даљу судбину Европе.

Тај историјски бој из 1716. године остао је упамћен као Петроварадинска битка, али и као Битка на Везирцу (или Текијама). То је била и последња позната велика европска битка Аустријског царства са Отоманском Империјом, рођена у обостраном незадовољству такозваног ”Карловачког мира” (потписаног 17 година пре тога).

Турско царство од чак пет милиона квадратних километара је желело да се додатно прошири свуда по старом континенту, најбогатијем и најважнијем на планети у тој епохи. А тврђава на врху петроварадинске стене је била и последња значајна препрека Турцима на путу ка Бечу. Па је тако дошло и до неизбежне битке одмеравање снага две вековима сукобљене војске (и царства).

Скоро 200.000 турских ратника кренуло је на бројчано дупло слабију Аустријску војску, коју је водио генијални војсковођа, Парижанин из Версаја, принц Еуген (Евгеније) Савојски.

Овај још увек непрепознати победоносни prеthodnik великог Наполеона, био је тада већ фелдмаршал Хабсбуршке монархије и слављени победник из Великог бечког рата, али и актуелни председник царског Ратног већа, нека врста аустријске верзије турског ”великог везира”.

Штаб му је био у Футогу и одлучио је да, по средњовековном витешком обичају, лично предводи своје војнике у одлучујућој бици.

Све важно је из магацина у Футогу допремио дунавским речним путем (од жита и оружја, до барута и олова), док се турска војска месецима скупљала и допуњавала из читавог султановог Царства, лагано прилазећи из Београда, Цариградским друмом.

А у многонационалној аустријској војсци су се окупили искусни ратници из десетак народа (са чак тридесет европских принчева: од Италијана, Холанђана, Португалаца и Шкота, до Немаца, Шпанаца и Мађара), међу којима су важан део чинили и Срби из граничарских пукова, као и наши ”шајкаши” на спретним и окретним ратним бродићима. Турке је водио ”Освајач Мореје” (чији гроб и данас можемо да посетимо усред београдске, калемегданске тврђаве), Дамат Али-Паша, моћни султанов зет, али и његов први помоћник у  управљању турском војском и државом. И све је било спремно за једну од оних великих битака што представљају друштвена, а не само војна раскршћа у целокупној историји човечанства. И све се догађало ту, на домак нашег града.

Главни јунак ове битке била је сама Тврђава, на својих 112 хектара површине и с правим системом проверено чврстих, непрелазних фортификација. Петроварадинске куле, одбрамбене зидине, капије, гарнизони, али, пре свега, њене подземне војне галерије и пролази, биле су спремне за још један непријатељски јуриш (са све поткопавањем ровова, бомбардовањем и преласком преко шанчева), као најважнији аргумент царске војске са неколико њених искусних фелдмаршала и маршала испред разноликих трупа њихових армија. А испред свих је ту био принц Еуген (Евгеније), са својих респектабилних, тешких 12 бојних рана, скупљених, попут ордења, у тридесетак бурних година његових бројних војевања.

Кренуле су тешке борбе, јањичари су се такмичили по храбрости са царском коњицом и славним хусарима, осећајући прилику за земаљску, али и посмртну славу и незаборав потомства. 

Остало је забележено, са обе стране, оно невероватно невреме у ноћи уочи битке, са снегом (био је то, не заборавимо, почетак августа месеца).

Тресак громова, права правцата олуја на копну и реци, у снажним налетима ветра однете ”дунавке” (воденице на реци) које су притом потопиле неке шајкашке бродове и привремено направиле хаос међу морнарима огромне војске Карла Шестог (аустријског надвојводе, краља Чешке и Угарске и владара Светог римског царства немачког народа). 

Али, најзагонетнији је остао запис хроничара о снежној вејавици тог августовског дана, правом правцатом чуду које је уплашило турске војнике, ионако склоне фаталистичким тумачењима оваквих егзотичних знамења. То је био и остао заштитни знак ове велике битке, коју је војска принца Савојског, после велике борбе, убедљиво добила.

Отуд и она црква ”Богородице од снега” на Текијама, са њена првобитна два олтара - римокатоличким и православним (које је тек Павелићева власт 1941. претворила у стриктно католички храм, порушивши све до тада постојећи православни олтар)... Турски војсковођа је овом приликом погинуо у борби, а следеће године ће иста ова војска фелдмаршала Еугена (Евгенија) Савојског успети да освоји Београдско утврђење, победивши још много спремнију и такође многобројнију турску војску.

Принц-победник ”од Савоје” је том приликом ”зарадио” и своју тринаесту рану (од сабље), спреман да умре, ако треба, али не и да изгуби овако важну битку.

Након тога је успостављен Пожаревачки мир (1718), са оснивањем сасвим егзотичне ”Краљевине Србије”, са аус­тријским царем Карлом Шестим на челу (све до његове смрти).

Ово данас заборављено Краљевство је трајало између 1718. и 1739. године (са својом ограниченом, али постојећом аутономијом), а на челу његове ”српске милиције” био је оберкапетан Вук Исакович, прослављен у ”Сеобама” Милоша Црњанског (поменућу да је у Петроварадинској бици погинуо и један српски официр из познате породице Монастерлија, такође опеване у роману Црњанског и летописима манастира Шишатовац).

Данас некако превише олако пролазимо крај ових попришта из (по нас по много чему пресудног) осамнаестог века, епохе градње Београдске тврђаве (на шта нас и сада подсећа ”Капија Карла Шестог” у Доњем калемегданском граду), али и урбаног зачетка данашњег Београда на Дорћолу...

И Нови Сад је тада доживео процват и нагли историјски импулс за свој, нама данас познати облик, а петроварадинска обала Дунава је постала (и остала) један од најважнијих историјских симбола непобедивости нове средњоевропске, одговарајуће амбициозне грађанске вароши. 

Српски трговачки и грађански слој је нагло почео да се развија и великодушно оставља свој богати допринос у нашем граду, градећи много шта од оног што данас са поносом гледамо и другима показујемо.

Јер је тада почела још једна велика, невидљива битка: Битка за неодољиво лепи Нови Сад, означен и заштићен својим Дунавом - чувеним Фисоном из Едена (пуним злата и оникса). Једном од четири рајске реке из старозаветне Књиге Постања (Прве књиге Мојсијеве), али и бројних древних легенди... 

Није мала ствар живети крај рајске реке, наследивши древне чуваре и носиоце ”златног руна”.

И кад год неко грлено запева какву дунавску песму, он нас тиме поново враћа у дубоке и вировите, ”речне разлоге” овог нашег митски уоквиреног поноса.

Придружујући се хорски, радосно, некој од тих песама, ми увек испочетка почињемо да криловито развијамо и потврђујемо све наше, херојски извојеване петроварадинске, футошке и дунавске победе!

Драгослав Бокан