MOJ NOVI SAD Dunave, oj Dunave

I nemo broji bele lađe i jata ptica što ritualno lete ka severu i na jug, čuvajući svoje tajne, zauvek nedostupne istoričarima i drugim samouverenim istraživačima onih ipak manje važnih, spoljašnjih događaja u istoriji. Jer su tajne to što jesu samo dok su nedostupne nepozvanim očima i neželjenim radoznalcima. Čim se otškrinu i otvore, dotadašnje tajne prestaju to da budu, gubeći svoju suštinu zajedno sa nesmotreno im skinutim velovima.

A svedoči tvrđava u svom pamćenju ono strašno nevreme i, legenda kaže, avgustovski sneg, u svojoj neposrednoj blizini. Onu nepogodu što je uplašila i rasterala moćnu tursku vojsku, krojeći, tako, i dalju sudbinu Evrope.

Taj istorijski boj iz 1716. godine ostao je upamćen kao Petrovaradinska bitka, ali i kao Bitka na Vezircu (ili Tekijama). To je bila i poslednja poznata velika evropska bitka Austrijskog carstva sa Otomanskom Imperijom, rođena u obostranom nezadovoljstvu takozvanog ”Karlovačkog mira” (potpisanog 17 godina pre toga).

Tursko carstvo od čak pet miliona kvadratnih kilometara je želelo da se dodatno proširi svuda po starom kontinentu, najbogatijem i najvažnijem na planeti u toj epohi. A tvrđava na vrhu petrovaradinske stene je bila i poslednja značajna prepreka Turcima na putu ka Beču. Pa je tako došlo i do neizbežne bitke odmeravanje snaga dve vekovima sukobljene vojske (i carstva).

Skoro 200.000 turskih ratnika krenulo je na brojčano duplo slabiju Austrijsku vojsku, koju je vodio genijalni vojskovođa, Parižanin iz Versaja, princ Eugen (Evgenije) Savojski.

Ovaj još uvek neprepoznati pobedonosni prethodnik velikog Napoleona, bio je tada već feldmaršal Habsburške monarhije i slavljeni pobednik iz Velikog bečkog rata, ali i aktuelni predsednik carskog Ratnog veća, neka vrsta austrijske verzije turskog ”velikog vezira”.

Štab mu je bio u Futogu i odlučio je da, po srednjovekovnom viteškom običaju, lično predvodi svoje vojnike u odlučujućoj bici.

Sve važno je iz magacina u Futogu dopremio dunavskim rečnim putem (od žita i oružja, do baruta i olova), dok se turska vojska mesecima skupljala i dopunjavala iz čitavog sultanovog Carstva, lagano prilazeći iz Beograda, Carigradskim drumom.

A u mnogonacionalnoj austrijskoj vojsci su se okupili iskusni ratnici iz desetak naroda (sa čak trideset evropskih prinčeva: od Italijana, Holanđana, Portugalaca i Škota, do Nemaca, Španaca i Mađara), među kojima su važan deo činili i Srbi iz graničarskih pukova, kao i naši ”šajkaši” na spretnim i okretnim ratnim brodićima. Turke je vodio ”Osvajač Moreje” (čiji grob i danas možemo da posetimo usred beogradske, kalemegdanske tvrđave), Damat Ali-Paša, moćni sultanov zet, ali i njegov prvi pomoćnik u  upravljanju turskom vojskom i državom. I sve je bilo spremno za jednu od onih velikih bitaka što predstavljaju društvena, a ne samo vojna raskršća u celokupnoj istoriji čovečanstva. I sve se događalo tu, na domak našeg grada.

Glavni junak ove bitke bila je sama Tvrđava, na svojih 112 hektara površine i s pravim sistemom provereno čvrstih, neprelaznih fortifikacija. Petrovaradinske kule, odbrambene zidine, kapije, garnizoni, ali, pre svega, njene podzemne vojne galerije i prolazi, bile su spremne za još jedan neprijateljski juriš (sa sve potkopavanjem rovova, bombardovanjem i prelaskom preko šančeva), kao najvažniji argument carske vojske sa nekoliko njenih iskusnih feldmaršala i maršala ispred raznolikih trupa njihovih armija. A ispred svih je tu bio princ Eugen (Evgenije), sa svojih respektabilnih, teških 12 bojnih rana, skupljenih, poput ordenja, u tridesetak burnih godina njegovih brojnih vojevanja.

Krenule su teške borbe, janjičari su se takmičili po hrabrosti sa carskom konjicom i slavnim husarima, osećajući priliku za zemaljsku, ali i posmrtnu slavu i nezaborav potomstva. 

Ostalo je zabeleženo, sa obe strane, ono neverovatno nevreme u noći uoči bitke, sa snegom (bio je to, ne zaboravimo, početak avgusta meseca).

Tresak gromova, prava pravcata oluja na kopnu i reci, u snažnim naletima vetra odnete ”dunavke” (vodenice na reci) koje su pritom potopile neke šajkaške brodove i privremeno napravile haos među mornarima ogromne vojske Karla Šestog (austrijskog nadvojvode, kralja Češke i Ugarske i vladara Svetog rimskog carstva nemačkog naroda). 

Ali, najzagonetniji je ostao zapis hroničara o snežnoj vejavici tog avgustovskog dana, pravom pravcatom čudu koje je uplašilo turske vojnike, ionako sklone fatalističkim tumačenjima ovakvih egzotičnih znamenja. To je bio i ostao zaštitni znak ove velike bitke, koju je vojska princa Savojskog, posle velike borbe, ubedljivo dobila.

Otud i ona crkva ”Bogorodice od snega” na Tekijama, sa njena prvobitna dva oltara - rimokatoličkim i pravoslavnim (koje je tek Pavelićeva vlast 1941. pretvorila u striktno katolički hram, porušivši sve do tada postojeći pravoslavni oltar)... Turski vojskovođa je ovom prilikom poginuo u borbi, a sledeće godine će ista ova vojska feldmaršala Eugena (Evgenija) Savojskog uspeti da osvoji Beogradsko utvrđenje, pobedivši još mnogo spremniju i takođe mnogobrojniju tursku vojsku.

Princ-pobednik ”od Savoje” je tom prilikom ”zaradio” i svoju trinaestu ranu (od sablje), spreman da umre, ako treba, ali ne i da izgubi ovako važnu bitku.

Nakon toga je uspostavljen Požarevački mir (1718), sa osnivanjem sasvim egzotične ”Kraljevine Srbije”, sa aus­trijskim carem Karlom Šestim na čelu (sve do njegove smrti).

Ovo danas zaboravljeno Kraljevstvo je trajalo između 1718. i 1739. godine (sa svojom ograničenom, ali postojećom autonomijom), a na čelu njegove ”srpske milicije” bio je oberkapetan Vuk Isakovič, proslavljen u ”Seobama” Miloša Crnjanskog (pomenuću da je u Petrovaradinskoj bici poginuo i jedan srpski oficir iz poznate porodice Monasterlija, takođe opevane u romanu Crnjanskog i letopisima manastira Šišatovac).

Danas nekako previše olako prolazimo kraj ovih poprišta iz (po nas po mnogo čemu presudnog) osamnaestog veka, epohe gradnje Beogradske tvrđave (na šta nas i sada podseća ”Kapija Karla Šestog” u Donjem kalemegdanskom gradu), ali i urbanog začetka današnjeg Beograda na Dorćolu...

I Novi Sad je tada doživeo procvat i nagli istorijski impuls za svoj, nama danas poznati oblik, a petrovaradinska obala Dunava je postala (i ostala) jedan od najvažnijih istorijskih simbola nepobedivosti nove srednjoevropske, odgovarajuće ambiciozne građanske varoši. 

Srpski trgovački i građanski sloj je naglo počeo da se razvija i velikodušno ostavlja svoj bogati doprinos u našem gradu, gradeći mnogo šta od onog što danas sa ponosom gledamo i drugima pokazujemo.

Jer je tada počela još jedna velika, nevidljiva bitka: Bitka za neodoljivo lepi Novi Sad, označen i zaštićen svojim Dunavom - čuvenim Fisonom iz Edena (punim zlata i oniksa). Jednom od četiri rajske reke iz starozavetne Knjige Postanja (Prve knjige Mojsijeve), ali i brojnih drevnih legendi... 

Nije mala stvar živeti kraj rajske reke, nasledivši drevne čuvare i nosioce ”zlatnog runa”.

I kad god neko grleno zapeva kakvu dunavsku pesmu, on nas time ponovo vraća u duboke i virovite, ”rečne razloge” ovog našeg mitski uokvirenog ponosa.

Pridružujući se horski, radosno, nekoj od tih pesama, mi uvek ispočetka počinjemo da krilovito razvijamo i potvrđujemo sve naše, herojski izvojevane petrovaradinske, futoške i dunavske pobede!

Dragoslav Bokan