Лимарска радионица „Бојанић” у Темеринској улици: Занат не изумире, него се мења и напредује

Једна од чувених занатских породица у Новом Саду је и породица Бојанић која лимарску радионицу у Темеринској 22 има још од 1943. године, када ју је отворио Здравко Бојанић. Радионица у којој суграђани имају осећај да је време стало због старинске опреме, материјала, слика, успомена и календара, али и старих галантерија, дочекала је и учинила задовољним бројне Новосађане, али и госте нашег града који су чезнули за добрим лимарима.

У њој су се измениле три генерације Бојанића те је сада главни Бранко Бојанић који је екипу “Дневника” са задовољством угостио и показао занимљиве старинске предмете и опрему која се сада, како каже, више ни не користи, нити купује. Ипак, оно што јесте остало исто као и пре много година је воља, љубав и труд његовог оца Милуна и стрица Илије који су заслужни за опстанак те лимарске радње коју они радо свакодневно посећују и дају допринос, тако што понекад, чисто, онако за своју душу, нешто ураде, а понекад и само осмехом и енергијом која тој радионици даје посебан шмек.

- Нисам сигуран, али сматрам да су стриц Илија и отац Милун једни од најстаријих занатлија како у Новом Саду, тако и у околини, а били су ненадмашни када је у питању квалитет израде и прецизност – истиче Бранко Бојанић. - Они су током школовања увек послеподне учили занат, а већ код мене је то ишло другачије. Завршио сам Машинску школу у којој није постојао смер за лимара, па сам често долазио да им помогнем и уз њих све и научио, а у радионицу сам се укључио 1999. године.

Кинеска роба истискује домаћу

Бранко Бојанић напомиње како су се некада правиле хранилице за пилиће, мерице за пасуљ, канте за млеко, као и канте за поливање, а сада не, јер, како каже, више нема потребе. Стигли су Кинези који производе јефтиније пластичне посуде.

Људима који су се окренули таквој куповини он не замера, али жао му је што сарадња између занатлија није добра колико је била у време његовог стрица и оца. Ипак, упркос свим изазовима позитивно говори о лимарству које свакодневно испуњава његов живот и поносно истиче како је он имао од кога све да научи, те да ће покушати да то знање и труд пренесе и даљим нараштајима.

Бојанић наводи како постоји око десетак лимарских радионица у нашем граду, а има и оних који се представљају као лимари упркос томе што немају радњу.

- Дошло је време када може да се купи готов производ и само монтира и тада испадне да си монтер – објашњава наш саговорник. - Ако нећеш ти да правиш, однесеш цртеж, оставиш то фирмама које се баве продајом материјала за лимарске радове, они ти све припреме, ти однесеш и монтираш и то је то. Ми смо и даље идентична радионица, доста тога се ради ручно, али не може да се ради без неких новијих материјала. Сада постоје и неке електронске машине коју ми још немамо. 

Бранко упркос томе сматра да лимарство као занат не изумире, него само, како каже, мења облик. Он наглашава како се сваки занат стално изнова учи, јер се појављују нове ствари или материјали које је потребно применити.

- Занат не само да не одумире, него се у последње време проширио, десила се експанзија, поготово зато што се Нови Сад ових година гради и шири – оцењује Бојанић. - Посла има када је у питању грађевинска лимарија, а слабо када је у питању лимарска галантерија. Некад се радила галантерија, серијски се припремало за неку велепродају, а сад нема потребе зато што постоје фирме које се тиме баве, мање квалитно, али много јефтиније него када би неко дошао код нас, пошто је ручни рад одувек био скуп. Сваки ручни рад мора бити скупљи него фабрички производ и људи су тога свесни, само што не може свако то себи да приушти, па му је добро и то из фабрике.

К. Ивковић Ивандекић