Limarska radionica „Bojanić” u Temerinskoj ulici: Zanat ne izumire, nego se menja i napreduje
U škrinji blaga Srpske Atine skrivaju se i stari zanati koji su uprkos neverovatnim društvenim promenama opstali u našem gradu, a ima i onih zanata koji su promenili način funkcionisanja i tako popularizovali posao kojim se bave.
Jedna od čuvenih zanatskih porodica u Novom Sadu je i porodica Bojanić koja limarsku radionicu u Temerinskoj 22 ima još od 1943. godine, kada ju je otvorio Zdravko Bojanić. Radionica u kojoj sugrađani imaju osećaj da je vreme stalo zbog starinske opreme, materijala, slika, uspomena i kalendara, ali i starih galanterija, dočekala je i učinila zadovoljnim brojne Novosađane, ali i goste našeg grada koji su čeznuli za dobrim limarima.
U njoj su se izmenile tri generacije Bojanića te je sada glavni Branko Bojanić koji je ekipu “Dnevnika” sa zadovoljstvom ugostio i pokazao zanimljive starinske predmete i opremu koja se sada, kako kaže, više ni ne koristi, niti kupuje. Ipak, ono što jeste ostalo isto kao i pre mnogo godina je volja, ljubav i trud njegovog oca Miluna i strica Ilije koji su zaslužni za opstanak te limarske radnje koju oni rado svakodnevno posećuju i daju doprinos, tako što ponekad, čisto, onako za svoju dušu, nešto urade, a ponekad i samo osmehom i energijom koja toj radionici daje poseban šmek.
- Nisam siguran, ali smatram da su stric Ilija i otac Milun jedni od najstarijih zanatlija kako u Novom Sadu, tako i u okolini, a bili su nenadmašni kada je u pitanju kvalitet izrade i preciznost – ističe Branko Bojanić. - Oni su tokom školovanja uvek poslepodne učili zanat, a već kod mene je to išlo drugačije. Završio sam Mašinsku školu u kojoj nije postojao smer za limara, pa sam često dolazio da im pomognem i uz njih sve i naučio, a u radionicu sam se uključio 1999. godine.
Kineska roba istiskuje domaću
Branko Bojanić napominje kako su se nekada pravile hranilice za piliće, merice za pasulj, kante za mleko, kao i kante za polivanje, a sada ne, jer, kako kaže, više nema potrebe. Stigli su Kinezi koji proizvode jeftinije plastične posude.
Ljudima koji su se okrenuli takvoj kupovini on ne zamera, ali žao mu je što saradnja između zanatlija nije dobra koliko je bila u vreme njegovog strica i oca. Ipak, uprkos svim izazovima pozitivno govori o limarstvu koje svakodnevno ispunjava njegov život i ponosno ističe kako je on imao od koga sve da nauči, te da će pokušati da to znanje i trud prenese i daljim naraštajima.
Bojanić navodi kako postoji oko desetak limarskih radionica u našem gradu, a ima i onih koji se predstavljaju kao limari uprkos tome što nemaju radnju.
- Došlo je vreme kada može da se kupi gotov proizvod i samo montira i tada ispadne da si monter – objašnjava naš sagovornik. - Ako nećeš ti da praviš, odneseš crtež, ostaviš to firmama koje se bave prodajom materijala za limarske radove, oni ti sve pripreme, ti odneseš i montiraš i to je to. Mi smo i dalje identična radionica, dosta toga se radi ručno, ali ne može da se radi bez nekih novijih materijala. Sada postoje i neke elektronske mašine koju mi još nemamo.
Branko uprkos tome smatra da limarstvo kao zanat ne izumire, nego samo, kako kaže, menja oblik. On naglašava kako se svaki zanat stalno iznova uči, jer se pojavljuju nove stvari ili materijali koje je potrebno primeniti.
- Zanat ne samo da ne odumire, nego se u poslednje vreme proširio, desila se ekspanzija, pogotovo zato što se Novi Sad ovih godina gradi i širi – ocenjuje Bojanić. - Posla ima kada je u pitanju građevinska limarija, a slabo kada je u pitanju limarska galanterija. Nekad se radila galanterija, serijski se pripremalo za neku veleprodaju, a sad nema potrebe zato što postoje firme koje se time bave, manje kvalitno, ali mnogo jeftinije nego kada bi neko došao kod nas, pošto je ručni rad oduvek bio skup. Svaki ručni rad mora biti skuplji nego fabrički proizvod i ljudi su toga svesni, samo što ne može svako to sebi da priušti, pa mu je dobro i to iz fabrike.
K. Ivković Ivandekić
