Нови Сад има једног лимара и пет кројача старог кова

– Добри мајстори у било којем занату добро су плаћени, иако је то у односу на неку другу, развијенију земљу – мала плата – каже Новаковић. – Данас мајстора бурегџију не можете платити испод 1.000 евра, али тешко да га можете и наћи. На тржишту рада немамо ниједног сертификованог вариоца. У Новом Саду имамо свега једног или двојицу казанџија, а оштрача има ту и тамо, али они су уметници свога рада. Имамо једног лимара који је енциклопедија занатства. Ми много тога немамо, а толико тога смо имали, мајсторе старог кова. Некада смо, када је Нови Сад имао 200.000 становника, имали 100 добрих кројача који знају све комплетно да направе, а данас их имамо пет.

Наш саговорник додаје да је мањак радне снаге код занатлија све присутнији, а као један од главних разлога наводи дуални систем образовања с недовољно праксе.

– Да би неко изашао као полумајстор, потребно је много праксе – истиче Новаковић, и додаје да би у дуалном образовању требало да буде 80 одсто праксе. – И млади кажу да им то највише недостаје у било којем занимању, а иако су многе земље у окружењу то решиле – ми нисмо. Када сам био у Кобленцу, у Немачкој, водили су нас у Институт за шегрте, где 2.600 деце спава, једе, пије и учи занат. Они изађу одатле као полумајстори и онда раде годину-две и полажу мајсторски испит, а код нас је сада око 35 година како не школујемо кадрове занатлија на прави начин.

Славко Новаковић Немачку узима за пример када су занати у питању јер је она, како каже наш саговорник, специфичан пример земље у којој је најјача и најбогатија комора управо она занатска. Он оцењује да нову вредност Србији и већи број запослених могу донети управо радници у индустрији у занатству, у микро, малим и средњим предузећима. Као други главни проблем, Новаковић наводи Закон о занатству.

– У петогодишњем пројекту о закону о занатству учествовало је 12 земаља југоистичне Европе и 11 земаља је добило Закон, а једино ми нисмо и даље га немамо, и нико не може да ми објасни зашто га немамо – подсећа Новаковић. – Имаћемо страшан проблем, који се већ сад појављује, а то је да грађани питају „Како да нађем мајстора?” Ми смо данас принуђени на такву ситуацију, јер немамо ни закон ни мајсторске испите. У супротном, ми бисмо, као Удружење, стајали испред сваког мајстора. Онда би суграђани могли да назову наше удружење и ми бисмо им препоручили мајстора и стајали бисмо иза тога и суграђани не би бринули.

Проблем постоји и када је у питању свест људи о занатима те Новаковић закључује да Србији недостају емисије о занатима да би се људи едуковали и приказало и деци и родитељима какви све занати постоје. Он истиче да се у другим земљама занати и сами мајстори много више цене, док је овде људе често срамота да кажу чиме се баве.

– Проблем је што се код нас родитељи стиде да им дете учи занат. Зашто? То не постоји у Немачкој ни у земљама Европске уније јер су занати добро плаћени послови и кад неко постане мајстор у свом занату – он је нека врста доктора – каже председник Удружења занатлија Новог Сада Славко Новаковић. – Он је докторат направио мајсторским испитом, који се некада полагао пред најбољим мајсторима те области и када вам они дају потпис да сте мајстор – цела Европа вас прима без икаквих провера. Није проблем што људи одлазе из земље. Да ли нам одлазе доктори и медицинске сестре? Одлазе, и ми их и даље школујемо. ’Ајде да школујемо и занатлије, да буду прави мајстори па ако треба, нек иду, али неки ће се и вратити, а неки неће ни отићи него ће отворити своје фирме овде и временом запослити још људи.

К. Ивковић Ивандекић