Конак стигао под кров Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима

Велики грађевински захват, изградња објекта импозантних димензија, започета у марту ове године, одвија се према планираној динамици, можда и брже од тога. Дан уочи храмовне славе, мајстори су почели да покривају кров.

– Има још пуно тога да се уради – напомиње настојатељ Ваведењског манастира архимандрит др Клеопа. – Спроведене су водоводне и електричне инсталације, полако се малтерише ентеријер. Користимо сваки леп дан да се што више уради. Ако буде обилнијих падавина наставићемо радове на пролеће, када време дозволи. Нама остаје да се молимо на свакој литургији за оне који се труде, раде и прилажу за изградњу конака. То је први верски објекат након сто година који се гради у Сремским Карловцима, који ће остати као аманет српском народу, попут Патријаршијског двора, Карловачке гимназије, Богословије и других објеката. Верујем да ће и после мене овде бити монаха који ће наставити мисију коју смо отац Душко Масларић и ја започели. Хвала Богу да смо свој темељ изградили на молитви и духовном животу што ме као настојатеља свете обитељи радује.

Конак ће, како је раније отац Клеопа објаснио, имати све оно што један такав објекат треба да има. У првом реду је то трпезарија што се сматра можда и најважнијим садржајем јер окупљање после литургије јесте врло важан сегмент верског живота. Иако недовршен, конак је већ за празник Светог Нектарија, чији део моштију се чува у цркви, први пут у будућој трпезарији дочекао бројне госте након литургије. Имаће и канцеларије за вођење административних послова, помоћне просторије за црквене предмете, библиотеку, салон за званице, девет монашких келија и једну за епископа, кухињу, купатила и вински подрум. У том коплексу биће и продавница свећа.

–Надам се, уз Божију и помоћ добрих људи, усељењу око или после Васкрса. У великој мери зависимо и од прилога верника. Знамо да су тешка времена, да владају беспарица и скупоћа. Свакодевно се суочавамо са поскупљењем грађевинског материјала, но, имали смо подршку државе и владике Василија, који  будним оком прати све што се овде ради. Када смо за Светог Нектарија послужење приредили у будућој сали конака, посебна топлина ми је обузела срце. Та грађевна иако недовршена ја почела да сабира људе. Врло сам срећан што овај манастир дише пуним плућима. Корак по корак, уз молитву и љубав изнад свега, ми ћемо довести до краја ово дело – каже игуман.

По његовим речима, манастир Ваведења Пресвете Богородице у Карловцима је веома специфична светиња. Градског је типа попут многобројних таквих светиња у Румунији. У њему, како каже, сат мора оставити у yеpu и остати док последњи верник не каже шта га мучи.

– Наш манастир треба да буде место утехе, одмора и место у ком ће свако наћи радост. Многи су чули за мошти Светог Нектарија и јелоосвећења посвећена болеснима која се сваког последњег петка у месецу у 16 сати служе, и долазе са свих страна. Често ме питају како подносим све. Није лако када имате пред собом аутистично дете који вришти, а треба му читати молитве, некога ко је неколико корака од загрљаја са господом...Одговарам да ми Бог даје снагу. Живимо у добу у ком владају многе болести и свакодневно се сусрећем са разним болесницима. Поред тога што радим у Богословији, трудим се да оправдам поверење епископа и ректора, и чим завршим часове, хитам у манастир јер увек неко чека молитву. Ова светиња је и многе Карловчане пробудила. Морам признати да долази највише Карловчана јер осећају топлину места за шта су заслужни и моји prеthodnici Јован Петковић, Јован Милановић, Душко Масларић. После Старог Хопова, Јашија у Румунији, Крушедола, у којима сам био пре, Сремски Карловци су врло посебни, и живети у њима је велика част. Ово место тражи људе за велика дела – закључује отац Клеопа.

Зорица Милосављевић