КАРЛОВАЧКИ ДАНИ ВАСЕ СТАЈИЋА Биограф Српске Атине оставио велики траг и у Сремским Карловцима
„Карловци ће ускоро стећи новог становника од изузетне вредности. Наговорио сам свог пријатеља Васу Стајића да се пресели у Карловце.“ Тим речима је адвокат из чувене карловачке потродице, Стеван Симеоновић Чокић, познат под надимком Браца, члановима фамилије најавио долазак у Карловце биографа Српске Атине, књижевника, историчара, националног и културног радника, секретара и председника Матице српске.
Стајић се 1931. године преселио заиста у Карловце где је живео до 1944. године када је отишао у партизане и након тога остао да живи у Новом Саду до смрти која је наступила на његов рођендан 8. фебруара 1947.
По писању Теодоре Петровић Мајице у „Сећањима“ његов први стан у Карловцима био је у Доњем крају, у садашњој Улици митрополита Стратимировића, у првобитној кући породице професора Јована Живановић. У њено време и по њеној забелешци то је била кућа „богатог економа Жарка Живановића, сина познатог филолога и пчелара Јована Живановића“, која сад носи број 62.
И као ђак Карловачке гимназије, наводи она, становао је једно време у истој улици, са исте стране само нешто ближе Пијаци, како су некад звали карловачки центар. Мајица пише да га је први пут видела у шетњи „поред Двора“, мада то док је живео у Живановићевој кући није често чинио, јер је пут од његова стана до Пијаце био сувише дуг, а он се лако замарао и понекад теже дисао. Ипак, од првог дана боравка у Карловцима, при шетњи увек је водио свога пса на узици, што онда, а ни раније нити касније, није била честа појава у Карловцима.
Док је још становао код Жарка Живановића, 3. априла 1938. омладинска организација из Новог Сада дошла је да га поздрави. Две-три године пред Други светски рат из Доњег краја преселио се у центар, преко пута Карловачке гимназије коју је похађао, у кућу која је задужбина проте Атанасија Поповића. Реч је о кући у данашњој Улици карловачких ђака 4, на којој стоји табла са текстом да је Стајић у њој живео.
За њу Мајица каже да је „и она некад припадала Карловачкој гимназији“ што само говори о томе шта је све најстарија српска гимназија поседовала у прошлости захваљујући даровима виђенијих Срба.
Преко Буковца у партизане
У јесен 1944. многи су из Карловаца преко Буковца одлазили у партизане. Из кућице у Бељешеву то је учинио и Васа Стајић. Његов одлазак у партизане је пажљиво припреман. Њему је поклоњена највећа пажња, добијао најбољу храну, све су му жеље испуњене, јер је његов одлазак у партизане као и у случају са Владимиром Назором у Хрватској, представљао моралну победу и подстрек другима. Уз јаку пратњу колима из винограда он је одвезен у Буковац. Постоји чак и фотографија која сведочи о томе.
У њеном десном крилу више од тридесет година била је и адвокатска канцеларија Теодориног брата Браце. Ту су Стајића посећивали Исидора Секулић, Младен Лесковац, др Милан Петровић и многи други. Одлазио је Васа често до Теодоре и њеног супруга Косте Петровића. Када то не би чинио, писао је Кости писма. Два из мноштва Теодора је касније предала Рукописном одељењу Матице српске. На молбу својих пријатеља, бар у главним цртама, описао је Васа свој живот у Карловцима за време окупације. Живео је у то доба усамљено. По сопственим речима, за време рата свега четири пута изашао је на улицу.
Обично би лежао на веранди када би то време дозвољавало, читао руске класике. Ту је и ручавао. Био је доста нарушеног здравља.
Но, ове две куће нису једине у којима је проводио време за свог боравка у Карловцима. У Бељешеву, карловачком атару на Стражилову, 1939. године, Стајић је купио виноград, где су он и жена сазидали кућицу.
У првој години рата они су неколико месеци провели у свом винограду. Помало се бавио виноградом, а већи део времена проводио је тамо проучавајући списе новосадских архива. Теодора се сећа да је кућица више личила на бункер, што је одговарало ратном времену, него кући за становање или за угодно летовање. Била је дубоко укопана у земљу и у њу се улазило преко неколико степеница.
И тако малена послужила је као скровиште за наставника гимнастике у Карловачкој гимназији Ђорђа Степанова и његову породицу на почетку рата. Како је било тешко свима живети у том простору Степанови су отишли одатле, а Ђорђе је страдао убрзо у Крагујевцу за шта је Стајић себе кривио.
Врло брзо по ослобођењу Карловаца и Новог Сада, проширила се по Карловцима вест да Стајић долази и покренута је иницијатива да га што већи број грађана дочека. Међутим, то се није догодило. Четири дана по повратку из партизана се разболео и непуне три године касније је умро.
Зорица Милосављевић
