KARLOVAČKI DANI VASE STAJIĆA Biograf Srpske Atine ostavio veliki trag i u Sremskim Karlovcima
„Karlovci će uskoro steći novog stanovnika od izuzetne vrednosti. Nagovorio sam svog prijatelja Vasu Stajića da se preseli u Karlovce.“ Tim rečima je advokat iz čuvene karlovačke potrodice, Stevan Simeonović Čokić, poznat pod nadimkom Braca, članovima familije najavio dolazak u Karlovce biografa Srpske Atine, književnika, istoričara, nacionalnog i kulturnog radnika, sekretara i predsednika Matice srpske.
Stajić se 1931. godine preselio zaista u Karlovce gde je živeo do 1944. godine kada je otišao u partizane i nakon toga ostao da živi u Novom Sadu do smrti koja je nastupila na njegov rođendan 8. februara 1947.
Po pisanju Teodore Petrović Majice u „Sećanjima“ njegov prvi stan u Karlovcima bio je u Donjem kraju, u sadašnjoj Ulici mitropolita Stratimirovića, u prvobitnoj kući porodice profesora Jovana Živanović. U njeno vreme i po njenoj zabelešci to je bila kuća „bogatog ekonoma Žarka Živanovića, sina poznatog filologa i pčelara Jovana Živanovića“, koja sad nosi broj 62.
I kao đak Karlovačke gimnazije, navodi ona, stanovao je jedno vreme u istoj ulici, sa iste strane samo nešto bliže Pijaci, kako su nekad zvali karlovački centar. Majica piše da ga je prvi put videla u šetnji „pored Dvora“, mada to dok je živeo u Živanovićevoj kući nije često činio, jer je put od njegova stana do Pijace bio suviše dug, a on se lako zamarao i ponekad teže disao. Ipak, od prvog dana boravka u Karlovcima, pri šetnji uvek je vodio svoga psa na uzici, što onda, a ni ranije niti kasnije, nije bila česta pojava u Karlovcima.
Dok je još stanovao kod Žarka Živanovića, 3. aprila 1938. omladinska organizacija iz Novog Sada došla je da ga pozdravi. Dve-tri godine pred Drugi svetski rat iz Donjeg kraja preselio se u centar, preko puta Karlovačke gimnazije koju je pohađao, u kuću koja je zadužbina prote Atanasija Popovića. Reč je o kući u današnjoj Ulici karlovačkih đaka 4, na kojoj stoji tabla sa tekstom da je Stajić u njoj živeo.
Za nju Majica kaže da je „i ona nekad pripadala Karlovačkoj gimnaziji“ što samo govori o tome šta je sve najstarija srpska gimnazija posedovala u prošlosti zahvaljujući darovima viđenijih Srba.
Preko Bukovca u partizane
U jesen 1944. mnogi su iz Karlovaca preko Bukovca odlazili u partizane. Iz kućice u Belješevu to je učinio i Vasa Stajić. Njegov odlazak u partizane je pažljivo pripreman. Njemu je poklonjena najveća pažnja, dobijao najbolju hranu, sve su mu želje ispunjene, jer je njegov odlazak u partizane kao i u slučaju sa Vladimirom Nazorom u Hrvatskoj, predstavljao moralnu pobedu i podstrek drugima. Uz jaku pratnju kolima iz vinograda on je odvezen u Bukovac. Postoji čak i fotografija koja svedoči o tome.
U njenom desnom krilu više od trideset godina bila je i advokatska kancelarija Teodorinog brata Brace. Tu su Stajića posećivali Isidora Sekulić, Mladen Leskovac, dr Milan Petrović i mnogi drugi. Odlazio je Vasa često do Teodore i njenog supruga Koste Petrovića. Kada to ne bi činio, pisao je Kosti pisma. Dva iz mnoštva Teodora je kasnije predala Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Na molbu svojih prijatelja, bar u glavnim crtama, opisao je Vasa svoj život u Karlovcima za vreme okupacije. Živeo je u to doba usamljeno. Po sopstvenim rečima, za vreme rata svega četiri puta izašao je na ulicu.
Obično bi ležao na verandi kada bi to vreme dozvoljavalo, čitao ruske klasike. Tu je i ručavao. Bio je dosta narušenog zdravlja.
No, ove dve kuće nisu jedine u kojima je provodio vreme za svog boravka u Karlovcima. U Belješevu, karlovačkom ataru na Stražilovu, 1939. godine, Stajić je kupio vinograd, gde su on i žena sazidali kućicu.
U prvoj godini rata oni su nekoliko meseci proveli u svom vinogradu. Pomalo se bavio vinogradom, a veći deo vremena provodio je tamo proučavajući spise novosadskih arhiva. Teodora se seća da je kućica više ličila na bunker, što je odgovaralo ratnom vremenu, nego kući za stanovanje ili za ugodno letovanje. Bila je duboko ukopana u zemlju i u nju se ulazilo preko nekoliko stepenica.
I tako malena poslužila je kao skrovište za nastavnika gimnastike u Karlovačkoj gimnaziji Đorđa Stepanova i njegovu porodicu na početku rata. Kako je bilo teško svima živeti u tom prostoru Stepanovi su otišli odatle, a Đorđe je stradao ubrzo u Kragujevcu za šta je Stajić sebe krivio.
Vrlo brzo po oslobođenju Karlovaca i Novog Sada, proširila se po Karlovcima vest da Stajić dolazi i pokrenuta je inicijativa da ga što veći broj građana dočeka. Međutim, to se nije dogodilo. Četiri dana po povratku iz partizana se razboleo i nepune tri godine kasnije je umro.
Zorica Milosavljević
