Карловачки бренд – посластичарница „Белило“ на некадашњем Шећер-сокаку

И не само што ради, него је то једина посластичарница у Сремским Карловцима и једна од ретких које су у то доба Далипијеви земљаци отворили по ближој и даљој околини, а и даље постоји.   

Данас је води један од Далипијевих синова, Зека, који је постао синоним за „Белило“ како су му отац и деда назвали радњу по препоруци књиговође Марака, па се неретко чује међу Карловчанима како кажу да иду на сладолед код Зеке.

– Деда и отац су дошли у Карловце тражећи локал и посрећило им се – сећа се Зека почетака породичне посластичарске каријере у Српском Сиону. – Пре тога су радили у Румунији, затим и другим местима ондашње Југе. Пре но што су ушли у закуп, у том локалу је био мушки фризерски салон, али је берберин одлазио у пензију и фризерај био пред затварањем. С власником куће Николом Стефановићем договорили су се да отворе посластичарницу, средили простор и почели 1968. да раде.     

Зека је у то доба био четворогодишњак, али се добро сећа почетака и времена када су отац и деда послуживали госте у белим мантилима са капама на глави, како су налагали прописи. Проводио је у Карловцима распусте као школарац, а брат Абдула је ишао у Карловачку гимназију и сада се у завичају бави угоститељством, док је други брат Зејнула економиста. – Испрва је деда водио посао, отац и стричеви помагали, да би га након извесног времена тата потпуно преузео – сећа се Зека. – Правили су колаче:  баклаве, кремпите, шампите, сладолед, бозу и лимунаду. Три године касније тата је у понуду уврстио мекике и домаћи јогурт и то је био бум. Правио их је по специјалној рецептури, и мене је научио, али морам да признам да нисам био вичан колико он у томе. Четврт века су мекике биле у асортиману наше посластичарнице. И касније смо понешто одузимали и додавали. Правили смо сутлијаш, имали бомбоне. Сладолед се некада правио од јаја и млека, сад је друга технологија и састав у питању. Данас имамо двадесетак врста сладоледа у понуди. Неко време нисам правио бозу. Од пре четири године и њу поново имам, али је правим у мањим количинама јер је склона брзом кварењу. 

Златно доба „Белила“, по Зекиним речима, јесу године када се у Карловцима корзо протезао од чесме „Четири лава“ до Дунава. Врвило је од људи, који би освежење и предах потражили и налазили у посластичарници. Та времена су, нажалост, прошла. Ударни дани су сада викенди када се туристи сјате и, како каже Зека, то што су Карловци специфично, туристичко место, јесте једина олакшавајућа околност за посао.      

– Ова делатност полако одумире – вајка се Далипи. – Већина посластичарница по селима у Бачкој и Срему, које су отворили људи, око 90 одсто њих из мог краја, су затворене. Велики су намети, а промет такав да не можеш да испуниш све обавезе и пристојно живиш. Многи су због тога ставили кључ у браву или се преоријентисали на друга занимања. Да није туриста, и овде би се тешко пословало. Чим мало захлади, нема никог, зато и радимо само у сезони, од 1. марта до 15. новембра.

Тако му се и живот дели – на карловачки и неготински део. Овај први, посебно младост, памти по лепом. Познаје готово све Карловчане. Са многима се дружио као дете, највише са Зораном Стефановићем, сином власника куће у којој је посластичарница. Сакупљали су заједно значке, шибице, ишли код извесног чика Луке да гледају телевизијски програм, јер телевизора у време његове младости није било пуно, као мало старији одлазили на свадбе и у провод... Кад би успевао да украде који тренутак за себе и побегне од прања судова у посластичарници, одлазио би са друштвом на баскет и фудбал у Дворску башту. Нарочито му је као лепо остало у сећању снимање филма „Лајање на звезде“, у ком су за сва времена овековечени „Белило“ и он сам у сцени када Николу Ђуричка нуткају баклавама и шампитама. Отуда на зиду испод уметничке слике посластичарнице стоји и фотографија те сцене из филма.

Зорица Милосављевић