Karlovački brend – poslastičarnica „Belilo“ na nekadašnjem Šećer-sokaku

I ne samo što radi, nego je to jedina poslastičarnica u Sremskim Karlovcima i jedna od retkih koje su u to doba Dalipijevi zemljaci otvorili po bližoj i daljoj okolini, a i dalje postoji.   

Danas je vodi jedan od Dalipijevih sinova, Zeka, koji je postao sinonim za „Belilo“ kako su mu otac i deda nazvali radnju po preporuci knjigovođe Maraka, pa se neretko čuje među Karlovčanima kako kažu da idu na sladoled kod Zeke.

– Deda i otac su došli u Karlovce tražeći lokal i posrećilo im se – seća se Zeka početaka porodične poslastičarske karijere u Srpskom Sionu. – Pre toga su radili u Rumuniji, zatim i drugim mestima ondašnje Juge. Pre no što su ušli u zakup, u tom lokalu je bio muški frizerski salon, ali je berberin odlazio u penziju i frizeraj bio pred zatvaranjem. S vlasnikom kuće Nikolom Stefanovićem dogovorili su se da otvore poslastičarnicu, sredili prostor i počeli 1968. da rade.     

Zeka je u to doba bio četvorogodišnjak, ali se dobro seća početaka i vremena kada su otac i deda posluživali goste u belim mantilima sa kapama na glavi, kako su nalagali propisi. Provodio je u Karlovcima raspuste kao školarac, a brat Abdula je išao u Karlovačku gimnaziju i sada se u zavičaju bavi ugostiteljstvom, dok je drugi brat Zejnula ekonomista. – Isprva je deda vodio posao, otac i stričevi pomagali, da bi ga nakon izvesnog vremena tata potpuno preuzeo – seća se Zeka. – Pravili su kolače:  baklave, krempite, šampite, sladoled, bozu i limunadu. Tri godine kasnije tata je u ponudu uvrstio mekike i domaći jogurt i to je bio bum. Pravio ih je po specijalnoj recepturi, i mene je naučio, ali moram da priznam da nisam bio vičan koliko on u tome. Četvrt veka su mekike bile u asortimanu naše poslastičarnice. I kasnije smo ponešto oduzimali i dodavali. Pravili smo sutlijaš, imali bombone. Sladoled se nekada pravio od jaja i mleka, sad je druga tehnologija i sastav u pitanju. Danas imamo dvadesetak vrsta sladoleda u ponudi. Neko vreme nisam pravio bozu. Od pre četiri godine i nju ponovo imam, ali je pravim u manjim količinama jer je sklona brzom kvarenju. 

Zlatno doba „Belila“, po Zekinim rečima, jesu godine kada se u Karlovcima korzo protezao od česme „Četiri lava“ do Dunava. Vrvilo je od ljudi, koji bi osveženje i predah potražili i nalazili u poslastičarnici. Ta vremena su, nažalost, prošla. Udarni dani su sada vikendi kada se turisti sjate i, kako kaže Zeka, to što su Karlovci specifično, turističko mesto, jeste jedina olakšavajuća okolnost za posao.      

– Ova delatnost polako odumire – vajka se Dalipi. – Većina poslastičarnica po selima u Bačkoj i Sremu, koje su otvorili ljudi, oko 90 odsto njih iz mog kraja, su zatvorene. Veliki su nameti, a promet takav da ne možeš da ispuniš sve obaveze i pristojno živiš. Mnogi su zbog toga stavili ključ u bravu ili se preorijentisali na druga zanimanja. Da nije turista, i ovde bi se teško poslovalo. Čim malo zahladi, nema nikog, zato i radimo samo u sezoni, od 1. marta do 15. novembra.

Tako mu se i život deli – na karlovački i negotinski deo. Ovaj prvi, posebno mladost, pamti po lepom. Poznaje gotovo sve Karlovčane. Sa mnogima se družio kao dete, najviše sa Zoranom Stefanovićem, sinom vlasnika kuće u kojoj je poslastičarnica. Sakupljali su zajedno značke, šibice, išli kod izvesnog čika Luke da gledaju televizijski program, jer televizora u vreme njegove mladosti nije bilo puno, kao malo stariji odlazili na svadbe i u provod... Kad bi uspevao da ukrade koji trenutak za sebe i pobegne od pranja sudova u poslastičarnici, odlazio bi sa društvom na basket i fudbal u Dvorsku baštu. Naročito mu je kao lepo ostalo u sećanju snimanje filma „Lajanje na zvezde“, u kom su za sva vremena ovekovečeni „Belilo“ i on sam u sceni kada Nikolu Đurička nutkaju baklavama i šampitama. Otuda na zidu ispod umetničke slike poslastičarnice stoji i fotografija te scene iz filma.

Zorica Milosavljević