Како „зашто”, једну Бранкицу имам
Моје прво „Добро јутро, Нови Саде” почело је реченицом: „Сад ти напиши о нечему лепом, доста је ових негативних критика...”
Па хајде да се вратим том лепом. Током празника рекла сам шта мислим о еуфорији, али свакако сам размишљала и о том „затишју” ван празника, док се сви не „разбуде”. Помислила сам на то како су се од новембра до децембра поређале интересантне изложбе фотографија, а с радошћу сам, такође овде, поделила повратак бенда „Дуо Номадико” на сцену. Готово да сам се забринула за садржаје на почетку године и евентуално затишје, међутим, већ је уследила информација, позив за „ивент” на Фејсбуку – отварање изложбе фотографија Јана Вала „Кажем град – мислим на људе” у Музеју Војводине, па свирка „Дуо Номадика” у Кафе-галерији „Фрида”... Баш срећа!
Па да, мени је на почетку јануара и рођендан, којем посвећујем пажњу баш колико и празницима – најблаже речено, не размишљам о њему, али драги људи зато размишљају. Не обележавам рођендане и то објасним људима кад ме питају, уклоним датум са друштвене мреже, али не! На моје питање зашто ми је неко нешто купио и хоће на минут да ме види да ми то поклони, баш јуче добијем одговор: „Па како ’зашто’, једну Бранкицу имам!”
Бранка Павковић