Језик наш насушни
Иза нас је још један Дан матерњег језика, који је Библиотека Филозофског факултета обележила приредивши онлајн изложбу посвећену Речнику језичких недоумица Ивана Клајна, како бисмо се подсетили правила или кориговали уврежена мишљења стечена током живота и школовања: значајан је онај који значи, а не којег има много, исправно је рећи жлеб и клешта, уместо жљеб и кљешта, особа која не једе месо биће вегетаријанац, а не вегетеријанац, засладићемо се бомбоном уместо бонбоном, напад је евентуално био вандалски, а не вандалистички...
Готово да нема друштва у којем се неће заподенути жучна расправа о томе како се шта каже и свако ће појединачно набројати бар пет-шест примера од којих им се диже коса на глави. Неке ће избацити из такта кад прочитају „незнам”, „јел” уместо „јер” или већ излизано „чак штавише”, други ће се бунити кад лектор преправи реч „у круг” на „укруг”, мислећи на кретање уоколо, а трећи ће одбијати да прихвате облик „гинеколошкиња”, скрећући потом разговор на тему родне равноправности. А једно је тачно: језик је жива категорија која се мења с потребама друштва. Сетимо се само згодног примера из Вуковог Рјечника: апстрактна именица „нагон” некад је означавала терање стоке ка Сави да би се продала у Аустрији.
Слађана Милачић