Једно облачно јутро

Колико се тешко будите кад тмурно небо провири кроз пукотине на ролетнама? Сусрет са новим даном за мене није толико пријатан. Ако сте метеоропата, туп бол у глави послужи као будилник, а умор и малаксалост не престају ни након јаке, црне кафе. Углавном се преврћем бар пола сата по кревету, одлажући устајање из топле постељине.

Пиџаму не свлачим све док сат не покаже време трчања за аутобусом. Доручак прескачем или зграбим прву намирницу из фрижидера. Промрљавим. За трежњење од облачног јутра, обавезно пустим гласну музику или ТВ емисију, уз коју се разгибавам бар пола сата. Није то разгибавање каквим га ви замишљате! Од вежби за истезање, радим само протезање док зевам...

То је сва моја јутарња гимнастика. Такав дан није предодређен ни за шминкање. Прескочим ритуал и остајем бледа у лицу. Када ме тако неприпремљену питају: „Шта ти је данас?”, ја помислим на ону Антићеву, па промрмљам у браду: „Извин’те за израз, али шта се то њега тиче?” Неко би након ове приче, не дај Боже, помислио да сам лења. Само се повлачим, вучем и протежем. Али није тако. Ја нисам лења, успавани свете! Нисам лења, само сам у таквим данима опуштенија.

Драгана Клашња