Једна (не)обична вожња градским превозом
Ујутру ми је у бусу најбитније да седнем.
Јесте, извин’те, ал’ мојој кичми то највише прија. Но, то не значи да нећу уступити место онима за које су нас учили да су „циљна група”.
Недавно сам баш имала среће. Седох прекопута једне жене, често је срећем у бусу, онижа је и излази пре мене. И тако ја присуствујем сцени где се она, сирота, намучи да дохвати висеће ручке не би ли се провукла међ’ силним ногама и зимским јакнама, како би што пре „напустила просторију”.
Међутим, с њеним изласком ослободило се место које је, након мало премишљања, један декица ипак заузео. Назваћу га – госн. Деда Новосађанин! Крем мантил, уредно испеглан и с полураспараним yеpovima који вире из себе самих, испод извирују црни шал и бела кошуља затегнута краватом на црно-црвене пруге, а на глави златкасти танки оквири са стаклом за вид и тегет береткица, суптилно нахерена преко очешљане седе косе. Под мишком држи склопљене новине и скоро неприметно прелеће погледом по аутобусу, посматра шта се и напољу дешава и благо се смеши.
Како сам ја уживала у том немом друштву, не могу вам описати!
Хвала Вам, госн. Деда Новосађанине на незаборавној вожњи.
Леа Радловачки