Из песка израстао Лиман

Будући да је била на седамдесетак метара нижој надморској висини од осталих делова града, тек је насипањем песка од 1945. и дубоким постављањем шипова ради стабилности објеката, деценију касније, омогућена изградња једног од најпожељнијих места за становање у Новом Саду. И сада је овај део града препознатљив по најлепшој плажи на Дунаву - Штранду, Универзитету, Лиманском парку, Кинској четврти...

Средином прошлог века, Мали Лиман обухватао је део садашњег центра и налазио се између десне стране Булевара Михајла Пупина и некадашње пруге, док се Велики простирао од обале Дунава до вијадукта Железничке станице са десет колосека и парним локомотивама, смештене на парцели данашње Лиманске пијаце. Како је пругом на долми био одвојен од града, све до измештања станице и фабрика, те изградње Спенса, био је свет за себе. Чим бисте прошли вијадукт, који је пресецао терен фабрике „Новкабел”, са десне стране указали би вам се игралиште „Новосадског атлетског клуба”, парк, бунар, који и данас постоји као чесма поред Спенса, и барака у којој је био Културни центар Новог Сада. Са друге стране налазила се фабрика ДТМ, где се тренутно гради Технички факултет, и прва десетоспратница. Одатле су почињале двоспратне виле које су настале након што су чиновницима између два светска рата подељене парцеле.

Атрактивном улицом коју је красио дрворед старих топола некада је лети саобраћао мали електрични воз „трчика”, отворени тип трамваја који се кретао по ускотрачној прузи. Траса је била релативно кратка (1.430 метара): протезала се од трафике „Бристол”, касније „Сидра”, а сада маркета „Арома” у Железничкој улици, затим Сремском, испод пруге, па дуж канала у Фрушкогорској улици до Штранда, који је до 1912. био појило, песковите и разуђене обале.

„Удружење за улепшавање Лимана, које су основали власници кућа, стално је упућивало притужбе на „трчику”, будући да је био пребрз за тадашње прилике, а 1937. његов опстанак је чак доведен у питање“, каже Агнеш Озер из Музеја града Новог Сада.

“Док би пролазио испод вијадукта, остављао би врло мало простора пешацима, због чега је представљао сталну опасност. Кад сам писала о историји новосадског јавног градског саобраћаја, наишла сам на документе који говоре о настрадалом момку, продавцу новина, али и извештај о погаженим гускама, што се такође сматрало трагедијом. Ипак, до 1941. „трчика” је наставио да саобраћа до Штранда.”

Град је од 1912. године имао велике планове везане за ускотрачну железницу. Требало је да се преко зиме у малим вагонима доноси песак са Дунава за насипање Лимана и тако створи подлога на којој ће се град ширити. Било је и приче да ће се све градске пијаце повезати њоме како би произвођачима био олакшан транспорт. У Првом светском рату, војска је за израду оружја одузела све што је метално, па је тако размонтирана и ова пруга, од које касније настала траса „трчике” на некадашњем Штранд путу.

Забавиште па школа

У старој згради Основне школе „Жарко Зрењанин”, иза куле 1, било је и забавиште, а данас га користе ученици школе „Јован Поповић” до трећег разреда. Нов објекат подигнут је године 1981. на некадашњем Приобалном односно Булевару Маркса и Енгелса, а сада Булевару деспота Стефана 8.

Без градске инфраструктуре – канализације, путева, тротоара – а испод нивоа Дунава, нарочито у пролеће, између кућа надолазиле су воде, па се ходало по циглама или гацало по блату.

„Кад сам се са својим родитељима 1960. године доселила из Суботице у Нови Сад, уселили смо се у тада једину саграђену кулу у садашњој Улици Вељка Петровића. Осим старе зграде Пољопривредног факултета и ње, од нових грађевина није било ниједне. Онај ко памти 1960. зна да је Лиман био рај за децу, пун песка и бара у којима су се она купала и хватала пуноглавце. То је било и време када се цела држава отварала и кад су почеле да пристижу неке новотарије какве нису имале друге социјалистичке земље“, каже она.

“Често се присетим мириса тзв. Мале радње, праве шпецерајске, која је имала два апарата: један за млевење кафе, а други за мак. Тамо смо код продавца Пиште, који је увек препоручивао фришку робу, први пут купили pomoranyе и банане. Многе моје успомене везане су за ту радњу. Знате и сами да се кошава највише осети на Лиману. Једном је толико дувала да је срушила тополу право на продавницу, у коју смо ушли непосредно пре тога.”

Испред ње се, каже, налазила импровизована пијаца, која никад није нестала, иако су срушене и куће, и берберница, и сама продавница.

Кинеска четврт

Почетком двадесетих, након договора челника града и војске, разрушено је утврђење Мостобран (Брукшанац), чиме је омогућена изградња и на обали Дунава. На Великом Лиману започиње да се гради део нове индустријске зоне. Од објеката индустријске производње, који данас одговарају простору Кинеске четврти, у том времену били су Чехословачки магацин, “Државни монопол”, стругара “Стајнер”, фабрика “Ориент”, творница “Шоман и Бауер”...

„И сада недалеко од тог места имате жене које продају нарцисе, лале или јагоде. Постоји теорија да урбанисти прво пусте људе да осете терен и ту где направе пут, ту треба градити. Мора постојати место које је богом дано да буде пијаца, дом или траса за пут“, објашњава Озерова.

Лиман је био замишљен као универзитетски кампус који би чиниле зграде за професоре са факултета и домови за студенте. Већи станови три прве десетоспратнице додељивани су наставном особљу са новосадских факултета, радницима Радио Новог Сада и лекарима, а једнособни и гарсоњере поштарима.

„Структуру Лиманчана чинили су млади брачни парови, тек придошли у Нови Сад. У нашем улазу је било је доста лекара: Латасови, докторка Николић, педијатар, лекарка на неонатологији и др Кузманчев, која је водила Бетанију. Ту су становали и музичар Антон Еберст, академик Јан Кмећ, Иштван Сели, као и наша породица Бори. Мој отац Имре, академик, као и професорка Олга Пенавин, радили су на Катедри за мађарски језик, а сећам се и професора са Пољопривредног факултета, па и породице Иштвана Фејеша, касније директора Телевизије Војводине, новинара Јана Макана и Мите Боарова и других интелектуалаца“, додаје она.

“Све су куле имале домаре. Ми смо са нашим до краја његовог живота остали у контакту. Двапут недељно, он и жена ручно би брисали ходнике, кренувши од десетог спрата и успут свраћајући код комшија на шољицу кафе. Деци је домар строго бранио да се играју лифтом, те их је „хапсио” и затварао у подрум када би оставила отворена врата.”

Тадашњи урбани живот се умногоме разликовао од данашњег. Пошто су купатила била мала, вешерај је био у приземљу, где су радиле жене које су прале, сушиле и пеглале за новац. Централно грејање је било на угаљ из котларница које су делили станари једне или две -три зграде.

Паралелно са изградњом колективних зграда текао је процес рушења вила. Данас сваки део Лимана има око 3.000 становника. Након велике поплаве 60-их дигнут је нов насип, чиме је решена одбрана града од поплава.

Слађана Милачић

Фото: из архиве Музеја града Новог Сада и Ф. Бакић