Из Архива града: Пун рефлектор Вошиних навијача

Била је то права сензација после победе „Воше“ од 3:1 у Новом Саду али је „Атлетико“ на свом терену славио са 2:0, па је одлучивала мајсторица. Црвено-бели успели су, после праве драме, да победе са 3:2 и пласиурају у четвртфинале Купа шампиона. Тамо их је чекао један од најбољих тимова Европе – „Селтик“ из Глазгова са тада најбољим британским фудбалером Џимијем Џонстоном.

Фудбалери “Војводине” су, у првом четвртфиналном мечу у Новом Саду, победили првака Шкотске са 1:0, голом Милана Станића у 70. минуту. Међутим, у реваншу у Глазгову, „Селтик“ је славио са 2:0, и то поготком у последњем минуту игре и тако зауставио победонсни ход Новосађана у елитном европском такмичењу. Утакмица са „Селтиком“ у Новом Саду била је значајна и из још једног разлога - био је то први меч под светлима рефлектора у Новом Саду (у Србији је осветљење до тад било само још на стадионима “Партизана” и “Црвене звезде”).

Све је почело након повратка “Војводине” из Мадрида и великог славља на улицама нашег града, јер су сви видели „Вошу“ у финалу Купа шампиона. Екипа се у зимској паузи добро припремала за историјску утакмицу са „Селтиком“. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев у Новом Саду је владала фудбалска еуфорија, а карте за „утакмицу века“ су биле рапродате у рекорном року.

- Један од најбољих „Војводининих“ играча Силвестер Такач готово одмах након утакмице у Мадриду потписао је за француски „Рен“, док Добривоје Тривић и Васа Пушибирк нису могли да играју због казни у Мадриду, што Новосађанима никако није ишло на руку - каже Ђурђев. – Тако су црвено-бели 1. марта 1967. године наступили у саставу: Пантелић, Алексић, Радовић, Нештицки, Брзић, Дакић, Ракић, Радосав, Секереш, Ђорђић, Станић. „Војводина“ је била боља, али није успела све до 75. минута да искористи надмоћност, па је тек онда повела. Ракић је пропустио лопту до Ђорђића, коју је дочекао Станић и затресао мрежу голмана Симпсона.

Осим у дешавања на терену очи публике биле су упрте и у нове рефлекторе, чије постављање је финансирано од новца зарађеног од Такачевог трансфера. Када су светиљке на два велика стуба коначно обасјале стадион, рефлектори су, међу навијачима „Војводине“, симболично били названи „Такачеве очи“. Владало је велико интересовање за утакмицу, али нажалост, уместо историјског сусрета “Војводине” и “Селтика” Југословенска радио телевизија (ЈРТ) одлучила је да преноси меч између „Интера“ и „Реала“. Те вечери, 1967. године, забележана је и рекордна посета на стадиону „Војводине“, с обзиром на то да се на трибинама окупило око 28.000 гледалаца. Историјском архиву града даривана је невероватана фотографија на којој се види велики број гледалаца који су своје „место“ и најбољи поглед нашли на стубу рефлектора, те су дословно висили с њега, пошто су капацитети трибина били изпуњени у потпуности.

- Идејно решење за изградњу осветљења на стадиону дао је инжињер Ричард От из Висбадена. План је био да се поставе два дијаголно удаљена стуба која су требала да буду висока 60 метара – појашњава Ђурђев. - Стубове је изградило предузеће „Мостоградња“ док је постављање бетонских темеља поверено предузећу „Бетон“, а постављање каблова, сијалица и изградња трафостанице предузећу Ричарда Ота. Иако је „Војводина“ требала да добије најбоље и најјаче осветљење у Југославији одмах је било јасно да рефлеткори не покривају добро читав терен јер су ћошкови игралишта били мање осветљени.

Недељу дана касније, на реду је био реванш у Глазгову, али навијаче је бринуло да ли ће предност од једног гола бити довољна за пролаз у полуфинале. Овог пута Радио Београд преносио је утакмицу али само друго полувреме. Како каже Ђурђев Новосађани су у меч ушли храбро, али су до краја полувремена промашили три сјајне шансе, док Шкоти ни једном нису озбиљније угрозили гол голмана Илије Пантелића, па је полувреме завршено резултатом 0:0 што је улило наду навијачима. Међутим, друго полувреме донело је преокрет.

- Стефен Чалмерс је већ у 58. минуту, постигао гол за вођство од 1:0 и тај резултат остао до самог краја утакмице - до 92. минута – каже Ђурђев. – После центаршута и фаула над голманом Илијом Пантелићем који је кренуо да ухвати лопту, Вилијам МекНил је главом постигао други гол па је „Селтик“ тиме стигао до тријумфа. Касније је“Селтик“ у финалу Купа шампиона победио италијански „Интер“ и постао први британски тим који је освојио титулу шампиона Европе.

Годинама касније, многи играчи „Селтика“ признали су да је други погодак био постигнут након фаула, али била је то мала утеха фудбалерима и навијачима „Војводине“. У првенству и Купу Шкотске, као и у Купу европских шампиона, „Селтик“ је на свим мечевима које је одиграо доживео само један једини пораз и то од „Војводине у Новом Саду“.

Пут играча „Војводине“ до Глазгова био је пун препрека и као да је најављивао да је срећа напустила црвено-беле. Авион којим су кренули из Београда већ приликом полетања морао је да се врати на писту због квара.

Приликом преседања, на аеродрому у Франкфурту, после покушаја узлетања такође се догодио квар на авиону због чега је одложен наставак лета за Шкотску. Након што су коначно стигли у Глазгов Новосађане је сачекало изузетно лоше време као и вест да ће меч играти пред 70.000 ватрених навијача шкотског тима.

Градски стадион је остао без рефлектора 2004. године, па се нису могле играти међународне утакмице. Предузеће „Енерготехника Јужна Бачка“, 2011. године подигло је четири стуба високе 48,5 метара и тешке 15 тона са по 72 рефлектора на врху јачине два киловата.

На трибинама је монтирано је још 28 рефлектора од по киловат, те тако на „Карађорђу“ има укупно  316 рефлектора. Осветљење је пројектовано у складу са свим захтевима УЕФА, за одигравање фудбалских утакмица, односно ИААФ, за организовање атлетских такмичења.

        С. Ковач