Iz Arhiva grada: Pun reflektor Vošinih navijača

Bila je to prava senzacija posle pobede „Voše“ od 3:1 u Novom Sadu ali je „Atletiko“ na svom terenu slavio sa 2:0, pa je odlučivala majstorica. Crveno-beli uspeli su, posle prave drame, da pobede sa 3:2 i plasiuraju u četvrtfinale Kupa šampiona. Tamo ih je čekao jedan od najboljih timova Evrope – „Seltik“ iz Glazgova sa tada najboljim britanskim fudbalerom Džimijem Džonstonom.

Fudbaleri “Vojvodine” su, u prvom četvrtfinalnom meču u Novom Sadu, pobedili prvaka Škotske sa 1:0, golom Milana Stanića u 70. minutu. Međutim, u revanšu u Glazgovu, „Seltik“ je slavio sa 2:0, i to pogotkom u poslednjem minutu igre i tako zaustavio pobedonsni hod Novosađana u elitnom evropskom takmičenju. Utakmica sa „Seltikom“ u Novom Sadu bila je značajna i iz još jednog razloga - bio je to prvi meč pod svetlima reflektora u Novom Sadu (u Srbiji je osvetljenje do tad bilo samo još na stadionima “Partizana” i “Crvene zvezde”).

Sve je počelo nakon povratka “Vojvodine” iz Madrida i velikog slavlja na ulicama našeg grada, jer su svi videli „Vošu“ u finalu Kupa šampiona. Ekipa se u zimskoj pauzi dobro pripremala za istorijsku utakmicu sa „Seltikom“. Kako objašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev u Novom Sadu je vladala fudbalska euforija, a karte za „utakmicu veka“ su bile raprodate u rekornom roku.

- Jedan od najboljih „Vojvodininih“ igrača Silvester Takač gotovo odmah nakon utakmice u Madridu potpisao je za francuski „Ren“, dok Dobrivoje Trivić i Vasa Pušibirk nisu mogli da igraju zbog kazni u Madridu, što Novosađanima nikako nije išlo na ruku - kaže Đurđev. – Tako su crveno-beli 1. marta 1967. godine nastupili u sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Nešticki, Brzić, Dakić, Rakić, Radosav, Sekereš, Đorđić, Stanić. „Vojvodina“ je bila bolja, ali nije uspela sve do 75. minuta da iskoristi nadmoćnost, pa je tek onda povela. Rakić je propustio loptu do Đorđića, koju je dočekao Stanić i zatresao mrežu golmana Simpsona.

Osim u dešavanja na terenu oči publike bile su uprte i u nove reflektore, čije postavljanje je finansirano od novca zarađenog od Takačevog transfera. Kada su svetiljke na dva velika stuba konačno obasjale stadion, reflektori su, među navijačima „Vojvodine“, simbolično bili nazvani „Takačeve oči“. Vladalo je veliko interesovanje za utakmicu, ali nažalost, umesto istorijskog susreta “Vojvodine” i “Seltika” Jugoslovenska radio televizija (JRT) odlučila je da prenosi meč između „Intera“ i „Reala“. Te večeri, 1967. godine, zabeležana je i rekordna poseta na stadionu „Vojvodine“, s obzirom na to da se na tribinama okupilo oko 28.000 gledalaca. Istorijskom arhivu grada darivana je neverovatana fotografija na kojoj se vidi veliki broj gledalaca koji su svoje „mesto“ i najbolji pogled našli na stubu reflektora, te su doslovno visili s njega, pošto su kapaciteti tribina bili izpunjeni u potpunosti.

- Idejno rešenje za izgradnju osvetljenja na stadionu dao je inžinjer Ričard Ot iz Visbadena. Plan je bio da se postave dva dijagolno udaljena stuba koja su trebala da budu visoka 60 metara – pojašnjava Đurđev. - Stubove je izgradilo preduzeće „Mostogradnja“ dok je postavljanje betonskih temelja povereno preduzeću „Beton“, a postavljanje kablova, sijalica i izgradnja trafostanice preduzeću Ričarda Ota. Iako je „Vojvodina“ trebala da dobije najbolje i najjače osvetljenje u Jugoslaviji odmah je bilo jasno da refletkori ne pokrivaju dobro čitav teren jer su ćoškovi igrališta bili manje osvetljeni.

Nedelju dana kasnije, na redu je bio revanš u Glazgovu, ali navijače je brinulo da li će prednost od jednog gola biti dovoljna za prolaz u polufinale. Ovog puta Radio Beograd prenosio je utakmicu ali samo drugo poluvreme. Kako kaže Đurđev Novosađani su u meč ušli hrabro, ali su do kraja poluvremena promašili tri sjajne šanse, dok Škoti ni jednom nisu ozbiljnije ugrozili gol golmana Ilije Pantelića, pa je poluvreme završeno rezultatom 0:0 što je ulilo nadu navijačima. Međutim, drugo poluvreme donelo je preokret.

- Stefen Čalmers je već u 58. minutu, postigao gol za vođstvo od 1:0 i taj rezultat ostao do samog kraja utakmice - do 92. minuta – kaže Đurđev. – Posle centaršuta i faula nad golmanom Ilijom Pantelićem koji je krenuo da uhvati loptu, Vilijam MekNil je glavom postigao drugi gol pa je „Seltik“ time stigao do trijumfa. Kasnije je“Seltik“ u finalu Kupa šampiona pobedio italijanski „Inter“ i postao prvi britanski tim koji je osvojio titulu šampiona Evrope.

Godinama kasnije, mnogi igrači „Seltika“ priznali su da je drugi pogodak bio postignut nakon faula, ali bila je to mala uteha fudbalerima i navijačima „Vojvodine“. U prvenstvu i Kupu Škotske, kao i u Kupu evropskih šampiona, „Seltik“ je na svim mečevima koje je odigrao doživeo samo jedan jedini poraz i to od „Vojvodine u Novom Sadu“.

Put igrača „Vojvodine“ do Glazgova bio je pun prepreka i kao da je najavljivao da je sreća napustila crveno-bele. Avion kojim su krenuli iz Beograda već prilikom poletanja morao je da se vrati na pistu zbog kvara.

Prilikom presedanja, na aerodromu u Frankfurtu, posle pokušaja uzletanja takođe se dogodio kvar na avionu zbog čega je odložen nastavak leta za Škotsku. Nakon što su konačno stigli u Glazgov Novosađane je sačekalo izuzetno loše vreme kao i vest da će meč igrati pred 70.000 vatrenih navijača škotskog tima.

Gradski stadion je ostao bez reflektora 2004. godine, pa se nisu mogle igrati međunarodne utakmice. Preduzeće „Energotehnika Južna Bačka“, 2011. godine podiglo je četiri stuba visoke 48,5 metara i teške 15 tona sa po 72 reflektora na vrhu jačine dva kilovata.

Na tribinama je montirano je još 28 reflektora od po kilovat, te tako na „Karađorđu“ ima ukupno  316 reflektora. Osvetljenje je projektovano u skladu sa svim zahtevima UEFA, za odigravanje fudbalskih utakmica, odnosno IAAF, za organizovanje atletskih takmičenja.

        S. Kovač