Хвала на бутини
Кад се возим градским бусом, често се осећам као кромпир у џаку. Још ако сам, недајбоже, „натоварена” којечиме, онда баш будем у проблему.
Рецимо, недавно сам носила кесу пуну стаклених скулптура које сам пажљиво умотала у новински папир (на који сам се неколико пута посекла, те су ми прсти били сви у фластерима), а возач – нервозан, брале, ил’ шта му би, ал’ сваки пут кад би кретао или стајао, путницима је, њишући се као на неком жестоком концерту, претило крцкање у врату или да се сударе једни с другима.
И баш тог дана, по уласку у бус, видим слободно место у делу предвиђеном за старије особе, те сам, као и свака „млада пензионерка”, покушала да га заузмем. Стрпљиво сачекам да буде црвено на семафору, не бих ли у бусу који стоји села где сам се намерачила, ал’ не лези враже, цим-цим, и ја, да не бих цела завршила у крилу неке девојке, лепо је „само” у’ватим за бутину и избламирана спасем себи живот.
Извињавам се жива, она се смешка, сви буље у мене (ал’ срећа у сунчане наочаре, па ме заправо нико није видео), седнем прекопута ње и шта ћу, уз осмех, бар да окренем на шалу, узвикнем јој: „Извини још једном и хвала на бутини!”
Леа Радловачки