Hvala na butini
Kad se vozim gradskim busom, često se osećam kao krompir u džaku. Još ako sam, nedajbože, „natovarena” koječime, onda baš budem u problemu.
Recimo, nedavno sam nosila kesu punu staklenih skulptura koje sam pažljivo umotala u novinski papir (na koji sam se nekoliko puta posekla, te su mi prsti bili svi u flasterima), a vozač – nervozan, brale, il’ šta mu bi, al’ svaki put kad bi kretao ili stajao, putnicima je, njišući se kao na nekom žestokom koncertu, pretilo krckanje u vratu ili da se sudare jedni s drugima.
I baš tog dana, po ulasku u bus, vidim slobodno mesto u delu predviđenom za starije osobe, te sam, kao i svaka „mlada penzionerka”, pokušala da ga zauzmem. Strpljivo sačekam da bude crveno na semaforu, ne bih li u busu koji stoji sela gde sam se nameračila, al’ ne lezi vraže, cim-cim, i ja, da ne bih cela završila u krilu neke devojke, lepo je „samo” u’vatim za butinu i izblamirana spasem sebi život.
Izvinjavam se živa, ona se smeška, svi bulje u mene (al’ sreća u sunčane naočare, pa me zapravo niko nije video), sednem prekoputa nje i šta ću, uz osmeh, bar da okrenem na šalu, uzviknem joj: „Izvini još jednom i hvala na butini!”
Lea Radlovački