(ФОТО) ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ФАМИЛИЈЕ: АДАМОВИЋИ Лоза која је обновила фрушкогорско виноградарство... Шандорови калемови стизали и до Кине

То је и један од разлога што се нашла у пројекту  “Дневници сеоба – записи о новосадским породицама“ др Гордане Петковић и Коране Боровић. 

По тој породици је део града добио име Адамовићево насеље (Шандор - телеп), ужи центар града красе две палате које су јој  припадале, а на пољу виноградарства и винарства остварила је резултате захваљујући којима ће се у тој грани пољопривреде на подручју Фрушке горе увек спомињати. Памтиће се и као успешна трговачка и адвокатска породица, али и као суграђани којима је након Другог светског рата начињена огромна неправда.

У Новом Саду породица Адамовић обрела се 1844. године дошавши из Сремске Митровице. Предање каже да потиче из Македоније где се презивала Христоманос и да је у Митровици променила презиме у Адамовић. Родоначелник је Стефан односно Стеван (1809–1874), трговац, који је имао тројицу синова – Александра, Јована и Ђорђа. Прешавши у Нови Сад, поред  трговине Стеван је био и агент Првог царског друштва за осигурање. Стеванов син Александар Шандор Адамовић (1839–1906) поседовао је трговачку агенцију и заступао велике фирме на простору Угарске са Ердељом, Србије и Босне.

 – Мој прадеда Александар Адамовић Шандор био је добар трговац и оно што се данас зове предузетник – каже Весна Видер, члан ове познате новосадске породице.  –  Завршио је у Пешти Ресерову трговачку школу, а у Трсту и Грацу обављао праксу. Један је од ретких трговаца који је имао лиценцу да тргује по целом Аустроугарском царству. Са таквим предузетничким духом који је поседовао, препознао је да је вино нешто што је битно и што би имало прођу, и посветио се трговини винима и ракијом, од којих му је најбоље ишао карловачки бермет. Било је то доба када је филоксера уништавала винограде, а он је путујући по свету увидео да су америчке подлоге отпорне и да на њих могу да се накалеме стотине сорти које су биле актуелне тада.

Шандору се приписују заслуге за унапређење виноградарства и обнављање винограда на овим просторима након филоксере. Предузетнички и визионарски дух резултирали су тиме да је поседовао у Сремској Каменици и у Раковцу 100 јутара винограда, а на Адамовићевом насељу, чији је оснивач, закупио је од новосадског Магистрата земљу 1893. и подигао расадник из којег је излазила лоза која је обновила фрушкогорско виноградарство. Испрва је у расаднику који се простирао на 30 јутара радило 400 до 500 раника и калемара, и било 420 врста лозе. Из Александровца, како је расадник назван, калемовима којих је било на стотине хиљада, снабдевао је Србију, Црну Гору, Румунију, Алжир, па чак и Кину. Око расадника је заправо настало насеље, јер је тамо знало да ради и три хиљаде радника. Прича се да је и сам Шандор, знајући шта  значи добар калемар и радник, подизао куће за њих.

Родоначелнику винског клана у породици Адамовић, се у послу придружио син Александар (1877–1938) кога су звали Саша, једно од петнаесторо деце које је Шандор  имао са Анастасијом Кондороши, ђерком познатог новосадског адвоката Ђорђа. Саша је студирао виноградарство у Клостернојбургу у Аустрији и Монпељеу у Француској, и стечено знање у иностранству применио у очевом и свом винограду. У Каменици изнад данашњег надвожњака имали су винограде,а ту је била и винарија са подрумима, качаром, пецарама и станом за управника. Један подрум је примао 25 вагона вина, а други 200.000 литара. Биле су ту и просторије за кочијаше и остале раднике, штале... После очеве смрти 1906. године, Саша је основао акционарско друштво “Фрушкогорац” у данашњој улици Петра Драпшина за производњу пенушавог вина, које је названо “Бисер”. Производио је врхунска вина којима је снабдевао не само краљевски двор Карађорђевића, него и Бакингемску палату.

Шандоров фаворит био је бермет, а Сашин вино које је само он производио и то од 1924. године када му је рођена друга кђерка Анастасија. Реч је о вину “Medchentraube” или “Леанка” (девојчицино вино). У браку са Хилдом рођеном Рајниш (1898–1983), која је наставила да води послове након његове смрти, добио је кћерке Александру и Анастасију. Његов старији брат др Стеван Адамовић (1870–1945), адвокат и политичар, био је градоначелник Новог Сада од 1918. до 1920. године. Права је завршио у Будимпешти, где је и докторирао (1891). Адвокатску канцеларију отворио је у родном граду и водио је до смрти. Пре Првог светског рата отворио је први биоскоп у Новом Саду (Аполо), а сматра се и власником првог аутомобила у граду. Његов син др Александар Саша Адамовић (1901–1973) такође је био адвокат. Са дипломом правника коју је стекао у Паризу 1922, а доктора правних наука 1926. радио је у адвокатској канцеларији свог оца заједно са братом Федором (1903–1983).

 Адамовићи су живели у Улици краља Александра 4, у кући саграђеној у другој половини 19. века по нацртима Јожефа Саутнера. Грађевина је имала излаз и чинила целину с објектом у продужетку, који гледа на Позоришни трг. Део куће на Позоришном тргу био је  радни. Ту су биле канцеларије, собе за послугу, дечје собе...Део који гледа на Улицу краља Александра називан је господски. У дворишту је била и штала с коњима, које је Саша веома волео. Знао је сваког дана кочијама да иде у обилазак винарије и винограда.

Вилу “Елита” на Тргу младенаца, коју Новосађани знају под именом Адамовићева палата, Саша Адамовић је саградио 1911. и издавао као стамбено-пословни простор.

Сашином смрћу 1938. године за породицу су кола почела да иду низбрдо. Шест месеци после њега умире старија кћи Александра, после чега све пада на плећа супруге Хилде и дванаестогодишње кћерке Анастасије. Праве невоље наступиле су током рата, а послератна власт истерала их је с имања, на које се никад нису вратиле. Чак нису добиле аграрном реформом ни део који је био законом загарантован онима који земљу обрађују својим рукама. Винарија и остале зграде на имању су срушени, виногради повађени, чокоти попаљени. Ни од фабрике, иако је она била раније продата, није остало ништа.

Зорица Милосављевић