(FOTO) ZNAMENITE NOVOSADSKE FAMILIJE: ADAMOVIĆI Loza koja je obnovila fruškogorsko vinogradarstvo... Šandorovi kalemovi stizali i do Kine

To je i jedan od razloga što se našla u projektu  “Dnevnici seoba – zapisi o novosadskim porodicama“ dr Gordane Petković i Korane Borović. 

Po toj porodici je deo grada dobio ime Adamovićevo naselje (Šandor - telep), uži centar grada krase dve palate koje su joj  pripadale, a na polju vinogradarstva i vinarstva ostvarila je rezultate zahvaljujući kojima će se u toj grani poljoprivrede na području Fruške gore uvek spominjati. Pamtiće se i kao uspešna trgovačka i advokatska porodica, ali i kao sugrađani kojima je nakon Drugog svetskog rata načinjena ogromna nepravda.

U Novom Sadu porodica Adamović obrela se 1844. godine došavši iz Sremske Mitrovice. Predanje kaže da potiče iz Makedonije gde se prezivala Hristomanos i da je u Mitrovici promenila prezime u Adamović. Rodonačelnik je Stefan odnosno Stevan (1809–1874), trgovac, koji je imao trojicu sinova – Aleksandra, Jovana i Đorđa. Prešavši u Novi Sad, pored  trgovine Stevan je bio i agent Prvog carskog društva za osiguranje. Stevanov sin Aleksandar Šandor Adamović (1839–1906) posedovao je trgovačku agenciju i zastupao velike firme na prostoru Ugarske sa Erdeljom, Srbije i Bosne.

 – Moj pradeda Aleksandar Adamović Šandor bio je dobar trgovac i ono što se danas zove preduzetnik – kaže Vesna Vider, član ove poznate novosadske porodice.  –  Završio je u Pešti Reserovu trgovačku školu, a u Trstu i Gracu obavljao praksu. Jedan je od retkih trgovaca koji je imao licencu da trguje po celom Austrougarskom carstvu. Sa takvim preduzetničkim duhom koji je posedovao, prepoznao je da je vino nešto što je bitno i što bi imalo prođu, i posvetio se trgovini vinima i rakijom, od kojih mu je najbolje išao karlovački bermet. Bilo je to doba kada je filoksera uništavala vinograde, a on je putujući po svetu uvideo da su američke podloge otporne i da na njih mogu da se nakaleme stotine sorti koje su bile aktuelne tada.

Šandoru se pripisuju zasluge za unapređenje vinogradarstva i obnavljanje vinograda na ovim prostorima nakon filoksere. Preduzetnički i vizionarski duh rezultirali su time da je posedovao u Sremskoj Kamenici i u Rakovcu 100 jutara vinograda, a na Adamovićevom naselju, čiji je osnivač, zakupio je od novosadskog Magistrata zemlju 1893. i podigao rasadnik iz kojeg je izlazila loza koja je obnovila fruškogorsko vinogradarstvo. Isprva je u rasadniku koji se prostirao na 30 jutara radilo 400 do 500 ranika i kalemara, i bilo 420 vrsta loze. Iz Aleksandrovca, kako je rasadnik nazvan, kalemovima kojih je bilo na stotine hiljada, snabdevao je Srbiju, Crnu Goru, Rumuniju, Alžir, pa čak i Kinu. Oko rasadnika je zapravo nastalo naselje, jer je tamo znalo da radi i tri hiljade radnika. Priča se da je i sam Šandor, znajući šta  znači dobar kalemar i radnik, podizao kuće za njih.

Rodonačelniku vinskog klana u porodici Adamović, se u poslu pridružio sin Aleksandar (1877–1938) koga su zvali Saša, jedno od petnaestoro dece koje je Šandor  imao sa Anastasijom Kondoroši, đerkom poznatog novosadskog advokata Đorđa. Saša je studirao vinogradarstvo u Klosternojburgu u Austriji i Monpeljeu u Francuskoj, i stečeno znanje u inostranstvu primenio u očevom i svom vinogradu. U Kamenici iznad današnjeg nadvožnjaka imali su vinograde,a tu je bila i vinarija sa podrumima, kačarom, pecarama i stanom za upravnika. Jedan podrum je primao 25 vagona vina, a drugi 200.000 litara. Bile su tu i prostorije za kočijaše i ostale radnike, štale... Posle očeve smrti 1906. godine, Saša je osnovao akcionarsko društvo “Fruškogorac” u današnjoj ulici Petra Drapšina za proizvodnju penušavog vina, koje je nazvano “Biser”. Proizvodio je vrhunska vina kojima je snabdevao ne samo kraljevski dvor Karađorđevića, nego i Bakingemsku palatu.

Šandorov favorit bio je bermet, a Sašin vino koje je samo on proizvodio i to od 1924. godine kada mu je rođena druga kđerka Anastasija. Reč je o vinu “Medchentraube” ili “Leanka” (devojčicino vino). U braku sa Hildom rođenom Rajniš (1898–1983), koja je nastavila da vodi poslove nakon njegove smrti, dobio je kćerke Aleksandru i Anastasiju. Njegov stariji brat dr Stevan Adamović (1870–1945), advokat i političar, bio je gradonačelnik Novog Sada od 1918. do 1920. godine. Prava je završio u Budimpešti, gde je i doktorirao (1891). Advokatsku kancelariju otvorio je u rodnom gradu i vodio je do smrti. Pre Prvog svetskog rata otvorio je prvi bioskop u Novom Sadu (Apolo), a smatra se i vlasnikom prvog automobila u gradu. Njegov sin dr Aleksandar Saša Adamović (1901–1973) takođe je bio advokat. Sa diplomom pravnika koju je stekao u Parizu 1922, a doktora pravnih nauka 1926. radio je u advokatskoj kancelariji svog oca zajedno sa bratom Fedorom (1903–1983).

 Adamovići su živeli u Ulici kralja Aleksandra 4, u kući sagrađenoj u drugoj polovini 19. veka po nacrtima Jožefa Sautnera. Građevina je imala izlaz i činila celinu s objektom u produžetku, koji gleda na Pozorišni trg. Deo kuće na Pozorišnom trgu bio je  radni. Tu su bile kancelarije, sobe za poslugu, dečje sobe...Deo koji gleda na Ulicu kralja Aleksandra nazivan je gospodski. U dvorištu je bila i štala s konjima, koje je Saša veoma voleo. Znao je svakog dana kočijama da ide u obilazak vinarije i vinograda.

Vilu “Elita” na Trgu mladenaca, koju Novosađani znaju pod imenom Adamovićeva palata, Saša Adamović je sagradio 1911. i izdavao kao stambeno-poslovni prostor.

Sašinom smrću 1938. godine za porodicu su kola počela da idu nizbrdo. Šest meseci posle njega umire starija kći Aleksandra, posle čega sve pada na pleća supruge Hilde i dvanaestogodišnje kćerke Anastasije. Prave nevolje nastupile su tokom rata, a posleratna vlast isterala ih je s imanja, na koje se nikad nisu vratile. Čak nisu dobile agrarnom reformom ni deo koji je bio zakonom zagarantovan onima koji zemlju obrađuju svojim rukama. Vinarija i ostale zgrade na imanju su srušeni, vinogradi povađeni, čokoti popaljeni. Ni od fabrike, iako je ona bila ranije prodata, nije ostalo ništa.

Zorica Milosavljević