Епизода „шалтер“: Грађани у служби VIP клијената     

Пре неки дан, чекам у реду на шалтеру у једној од банака (можете уписати назив по слободном избору, јер је у већини слична ситуација) већ неких пола сата не бих ли подигла плату.

Констатујем притом да је од два доступна само један шалтер у функцији.

Помислим, сезона годишњих; ред је да и колегиница скокне на море...

Нема везе, скромна клијентела (исплата плата, пензија и хонорара, чини ми се) је стрпљива и рекла бих, фино васпитана.

Што би се рекло, ко чека – дочека... Или се начека.

Јер у том тренутку улази млад господин, директно се обраћа портиру, нешто се експресно (јер, време је новац) договоре и ето ти нашег младог јапија на челу колоне!

У којем је, заборавих да нагласим, и једна трудница...

Већ мало устондирани од стајања, тргне се неколицина нас из колоне, а на питање којом магијом је он за тили час стигао „од дна до врха“, то јест до „предводника“ наше мале врсте, господин спремно и одлучно одговара:

Фино, одговорих. Али, ако се не варам, то сте се Ви нешто са банком договорили, а не са нама.

Према томе, наставих, нека банка фино за вас активира други шалтер, па ви онда све то лепо позавршавајте у „златном“ режиму и без чекања.

Треба ли уопште да кажем да сам, што се њега (али и портира) тиче, моментално постала најгора на свету.

Руку на срце, нисам се потресла, јер заиста мислим да привилегован статус између клијента и банке није и не треба да буде ствар која се тиче осталих клијената.

Јер, и ми „обични“ имамо неки уговор, а плаћамо и неко „одржавање“ рачуна или како се већ зове ставка која нас месечно кошта 300, односно, 3.600 динара на годишњем нивоу.

 

Мислим да је то сасвим довољно да нас као клијенте поштеде непријатности у којој би ми требало да „погинемо“ како би они пословали ефикасно и конкурентно.

 

Заправо и кад мало боље размислим, у том би случају они требало да нама исплаћују апанажу...

Рецимо, под ставком „поправљање имиџа“.

Ј. Бд.