Epizoda „šalter“: Građani u službi VIP klijenata     

Pre neki dan, čekam u redu na šalteru u jednoj od banaka (možete upisati naziv po slobodnom izboru, jer je u većini slična situacija) već nekih pola sata ne bih li podigla platu.

Konstatujem pritom da je od dva dostupna samo jedan šalter u funkciji.

Pomislim, sezona godišnjih; red je da i koleginica skokne na more...

Nema veze, skromna klijentela (isplata plata, penzija i honorara, čini mi se) je strpljiva i rekla bih, fino vaspitana.

Što bi se reklo, ko čeka – dočeka... Ili se načeka.

Jer u tom trenutku ulazi mlad gospodin, direktno se obraća portiru, nešto se ekspresno (jer, vreme je novac) dogovore i eto ti našeg mladog japija na čelu kolone!

U kojem je, zaboravih da naglasim, i jedna trudnica...

Već malo ustondirani od stajanja, trgne se nekolicina nas iz kolone, a na pitanje kojom magijom je on za tili čas stigao „od dna do vrha“, to jest do „predvodnika“ naše male vrste, gospodin spremno i odlučno odgovara:

Fino, odgovorih. Ali, ako se ne varam, to ste se Vi nešto sa bankom dogovorili, a ne sa nama.

Prema tome, nastavih, neka banka fino za vas aktivira drugi šalter, pa vi onda sve to lepo pozavršavajte u „zlatnom“ režimu i bez čekanja.

Treba li uopšte da kažem da sam, što se njega (ali i portira) tiče, momentalno postala najgora na svetu.

Ruku na srce, nisam se potresla, jer zaista mislim da privilegovan status između klijenta i banke nije i ne treba da bude stvar koja se tiče ostalih klijenata.

Jer, i mi „obični“ imamo neki ugovor, a plaćamo i neko „održavanje“ računa ili kako se već zove stavka koja nas mesečno košta 300, odnosno, 3.600 dinara na godišnjem nivou.

 

Mislim da je to sasvim dovoljno da nas kao klijente poštede neprijatnosti u kojoj bi mi trebalo da „poginemo“ kako bi oni poslovali efikasno i konkurentno.

 

Zapravo i kad malo bolje razmislim, u tom bi slučaju oni trebalo da nama isplaćuju apanažu...

Recimo, pod stavkom „popravljanje imidža“.

J. Bd.