Екипа Дневника у шетњи са пензионерима (фото)

Најстарији суграђани пуне улице широм града, а шетњом кроз центар града и Лиман затичемо их док поздрављају једни друге, застајкују да се распитају за новости и размене коју реч. Углавном насмејани и одлучни да поврате кондицију, хватају корак пред собом и журно иду улицама, највише устремљени на кеј. Неки се успут зауставе и седају на клупице да упију последње зраке сунца. Једна од њих је Мирославка Милојевић Злоколица, коју затичемо док с осмехом разговара са својом комшиницом.

– Како може бити досадно код куће?! Ангажује се жена па чита, пере, пегла, кува, спрема, нечим се мора забављати иначе би се од досаде скренуло – прича кроз смех Мирославка. – Увек сам се трудила да имам времена за све. Недостаје ми да седим овде кад пожелим и да комшиници пожелим добар дан и упитам како је. Живим са супругом, а, ево, пустила сам га да и он мало види комшилук сад кад можемо да изађемо. Не сметамо једно другом – кад сам ја у кухињи, он је у спаваћој соби гледа телевизију. У шест сати ујутру пијемо кафу и преговарамо шта ћемо тог дана да радимо. Помаже нам ћерка, она свако јутро долази, главни је набављач.

Нешто даље наилазимо на Раденка Марковића који је са штапом полако кренуо у обилазак комшилука. Тешко је, каже Раденко, кад вам неко ускрати слободу, али додаје, није га брига, премда му је жао нас младих.

Вида Белошевац нам објашњава да би пензионерима много значило када би им се омогућило да сваког дана прошетају током полицијског часа да би вратили кондицију:  – Могу вам рећи да је збиља тешко, недостаје нам што не можемо да се виђамо с нашим најмилијима, ја своје унуке и ћерку нисам уопште видела толико дана, мада се чујемо и видимо преко технологије, али то је ништа – казује Вида Белошевац.

– Једва чекамо да се све ово заврши па да се вратимо у нормалу. Испочетка, кад нас је све задесило, није било лако наћи равнотежу, али бар ја, а верујем и многи други старији, сад смо се већ усталили, нашли себе и нема више тог страха којег је било на почетку. Увек има нечег да се ради у кући, а поготово онај ко пише и слика као ја. Дани и не пролазе тако брзо, а мени сликање не иде баш увек. За то треба заиста имати емоције, инспирацију и много чега још, али налети с времена на време.

– Ви треба да се веселите, да се дружите, а ја… мени је лако, имам два телевизора, па кад се посвађам с једним, одем до другог – прича кроз смех старији суграђанин с Лимана, и објашњава нам да живи сам у стану, који гледа на Фрушку гору. – Кувам сам понекад, а некад ми ћерка донесе храну из Каменице. Не фали ми ништа. Недостаје ми једно младост.

На семафору, даље низ улицу, срећемо тројицу пензионера који нам расположено кажу да се ту окупљају када им је дозвољено кретање. Не желе да нам откривају имена, али уз смех и добро расположење нас питају да их фотографишемо. Настављамо шетњу с њима, те нам један од њих објашњава да га ових дана спасавају каубојски филмови и квизови на телевизији, а други додаје да обожава једну од музичких емисија која се емитује на телевизији. Каже, у песми је спас! Објашњавају нам да им све потрепштине доносе деца, а да сами кувају. „Добро је” и додају: „Не дај Боже да је горе од овога”.

На кеју затичемо највећи број старијих суграђана. Мирис пролећа се раширио дуж шеталишта уз Дунав, па су се многи спустили до стабала да провере јесу ли процветала. Неколицина њих својим телефонима снима природу, а неки се и путем видео-позива хвале најмилијима да су изашли на улице.

На једном од вежбалишта уз Дунав затичемо Живојина Мартића, који је искористио да на пола сата тренира на справама, што му, како каже, много недостаје. 

– Научио сам да будем у кондицији, бавим се планинарењем, а сад сам стално у соби, иначе сам овде долазио сваки дан и по два пута да вежбам јер станујемо ту близу – истиче Живојин и, док ради вежбе, каже да му оне после толико дана проведених у кући веома пријају. – Једва чекам да идем на Фрушку гору и на село, где имам имање. Морам да кажем вама младима – најбитнија вам је слобода и младост. Ако то имате, онда имате све!

Чекајући да заврши тренинг, његова супруга Анкица додаје да се и она и Живојин највише радују томе што ће им снаја родити тројке, па једва чекају да постану бака и дека идућег месеца. Каже нам да жељно ишчекују и да се ванредно стање укине јер, истиче, сад већ дуго траје па им је сваки дан исти.

– Мени се живот није баш много променио јер, откако сам у пензији, више сам код куће, али фале ми шетње и да могу да изађем кад ја хоћу, а не кад ми неко други одреди, али прихватам све, ипак је ванредно стање и боље је да чувамо здравље и да не размишљам о томе хоћу ли сутра завршити у болници – наглашава Анкица. – Дошло је лепо време, ужелели смо се шетње, природе, пролећа. Време код куће проводим као и већина жена које су у пензији. Обављам кућне послове, кувам, читам белетристику, чак и неке класике које прелазим по ко зна који пут, гледам ТВ програм и укрштам речи. На тај начин се мало искључим и не слушам стално о овим проблемима.

В. Бијелић