Ekipa Dnevnika u šetnji sa penzionerima (foto)

Najstariji sugrađani pune ulice širom grada, a šetnjom kroz centar grada i Liman zatičemo ih dok pozdravljaju jedni druge, zastajkuju da se raspitaju za novosti i razmene koju reč. Uglavnom nasmejani i odlučni da povrate kondiciju, hvataju korak pred sobom i žurno idu ulicama, najviše ustremljeni na kej. Neki se usput zaustave i sedaju na klupice da upiju poslednje zrake sunca. Jedna od njih je Miroslavka Milojević Zlokolica, koju zatičemo dok s osmehom razgovara sa svojom komšinicom.

– Kako može biti dosadno kod kuće?! Angažuje se žena pa čita, pere, pegla, kuva, sprema, nečim se mora zabavljati inače bi se od dosade skrenulo – priča kroz smeh Miroslavka. – Uvek sam se trudila da imam vremena za sve. Nedostaje mi da sedim ovde kad poželim i da komšinici poželim dobar dan i upitam kako je. Živim sa suprugom, a, evo, pustila sam ga da i on malo vidi komšiluk sad kad možemo da izađemo. Ne smetamo jedno drugom – kad sam ja u kuhinji, on je u spavaćoj sobi gleda televiziju. U šest sati ujutru pijemo kafu i pregovaramo šta ćemo tog dana da radimo. Pomaže nam ćerka, ona svako jutro dolazi, glavni je nabavljač.

Nešto dalje nailazimo na Radenka Markovića koji je sa štapom polako krenuo u obilazak komšiluka. Teško je, kaže Radenko, kad vam neko uskrati slobodu, ali dodaje, nije ga briga, premda mu je žao nas mladih.

Vida Beloševac nam objašnjava da bi penzionerima mnogo značilo kada bi im se omogućilo da svakog dana prošetaju tokom policijskog časa da bi vratili kondiciju:  – Mogu vam reći da je zbilja teško, nedostaje nam što ne možemo da se viđamo s našim najmilijima, ja svoje unuke i ćerku nisam uopšte videla toliko dana, mada se čujemo i vidimo preko tehnologije, ali to je ništa – kazuje Vida Beloševac.

– Jedva čekamo da se sve ovo završi pa da se vratimo u normalu. Ispočetka, kad nas je sve zadesilo, nije bilo lako naći ravnotežu, ali bar ja, a verujem i mnogi drugi stariji, sad smo se već ustalili, našli sebe i nema više tog straha kojeg je bilo na početku. Uvek ima nečeg da se radi u kući, a pogotovo onaj ko piše i slika kao ja. Dani i ne prolaze tako brzo, a meni slikanje ne ide baš uvek. Za to treba zaista imati emocije, inspiraciju i mnogo čega još, ali naleti s vremena na vreme.

– Vi treba da se veselite, da se družite, a ja… meni je lako, imam dva televizora, pa kad se posvađam s jednim, odem do drugog – priča kroz smeh stariji sugrađanin s Limana, i objašnjava nam da živi sam u stanu, koji gleda na Frušku goru. – Kuvam sam ponekad, a nekad mi ćerka donese hranu iz Kamenice. Ne fali mi ništa. Nedostaje mi jedno mladost.

Na semaforu, dalje niz ulicu, srećemo trojicu penzionera koji nam raspoloženo kažu da se tu okupljaju kada im je dozvoljeno kretanje. Ne žele da nam otkrivaju imena, ali uz smeh i dobro raspoloženje nas pitaju da ih fotografišemo. Nastavljamo šetnju s njima, te nam jedan od njih objašnjava da ga ovih dana spasavaju kaubojski filmovi i kvizovi na televiziji, a drugi dodaje da obožava jednu od muzičkih emisija koja se emituje na televiziji. Kaže, u pesmi je spas! Objašnjavaju nam da im sve potrepštine donose deca, a da sami kuvaju. „Dobro je” i dodaju: „Ne daj Bože da je gore od ovoga”.

Na keju zatičemo najveći broj starijih sugrađana. Miris proleća se raširio duž šetališta uz Dunav, pa su se mnogi spustili do stabala da provere jesu li procvetala. Nekolicina njih svojim telefonima snima prirodu, a neki se i putem video-poziva hvale najmilijima da su izašli na ulice.

Na jednom od vežbališta uz Dunav zatičemo Živojina Martića, koji je iskoristio da na pola sata trenira na spravama, što mu, kako kaže, mnogo nedostaje. 

– Naučio sam da budem u kondiciji, bavim se planinarenjem, a sad sam stalno u sobi, inače sam ovde dolazio svaki dan i po dva puta da vežbam jer stanujemo tu blizu – ističe Živojin i, dok radi vežbe, kaže da mu one posle toliko dana provedenih u kući veoma prijaju. – Jedva čekam da idem na Frušku goru i na selo, gde imam imanje. Moram da kažem vama mladima – najbitnija vam je sloboda i mladost. Ako to imate, onda imate sve!

Čekajući da završi trening, njegova supruga Ankica dodaje da se i ona i Živojin najviše raduju tome što će im snaja roditi trojke, pa jedva čekaju da postanu baka i deka idućeg meseca. Kaže nam da željno iščekuju i da se vanredno stanje ukine jer, ističe, sad već dugo traje pa im je svaki dan isti.

– Meni se život nije baš mnogo promenio jer, otkako sam u penziji, više sam kod kuće, ali fale mi šetnje i da mogu da izađem kad ja hoću, a ne kad mi neko drugi odredi, ali prihvatam sve, ipak je vanredno stanje i bolje je da čuvamo zdravlje i da ne razmišljam o tome hoću li sutra završiti u bolnici – naglašava Ankica. – Došlo je lepo vreme, uželeli smo se šetnje, prirode, proleća. Vreme kod kuće provodim kao i većina žena koje su u penziji. Obavljam kućne poslove, kuvam, čitam beletristiku, čak i neke klasike koje prelazim po ko zna koji put, gledam TV program i ukrštam reči. Na taj način se malo isključim i ne slušam stalno o ovim problemima.

V. Bijelić