Душан Ракић бави се интарзијом: Природа је аутор, а инспирација дрво

Главна инспирација нису мотиви на које наилази, него само дрво. Ракић каже да себе не доживљава као аутора.

- Природа је сама аутор кроз своје лепоте дрвета, а на мени је да, кроз свој занат, искажем ту лепоту – сматра он. - Имам неколико омиљених радова. Не знам због чега, али најдражи ми је портрет једне мелескиње. За израду портрета обично ми је потребно 10 до 15 дана, али овај сам урадио за дупло мање, јер сам толико био опчињен. Мотив „Сеобе Срба“ има димензије 135 пута 170 центиметара, радио сам га две године. У њега је уткано до 80 врста фурнира, 6.900 сечених детаља.

Ова архаична занатска техника кроз историју је примењивана за украшавање намештаја, да би касније нашла ширу примену, а Душана је у свет тог уметничког заната увео очев пријатељ.

- До интарзије ме је довела радозналост и опсесивна везаност за природу и дрвеће – потврђује Душан Ракић. – Као тринаестогодишњак, 1978. године, почињем да начињем енигму и лепоту дрвета, откривам чаробне текстуре које су на неким стаблима настајале десетинама, можда и стотинама година. Очев пријатељ бавио се тим занатом, а ништа ми није наметао. Једноставно је рекао: “Ово су елементи заната, ово је скалпел, фурнир, цртеж, научио си како да држиш скалпел, наоштриш га, изрежеш комаде дрвета, а правац у којем ћеш се развијати зависи од тебе, твоје личности и сензибилитета”. У то време имали смо развијену индустрију намештаја, која се врло богато опскрбљивала фурнирима, те сам имао невероватне примерке.

Почетак бављења интарзијом је, како каже, чудна одисеја. Очев пријатељ обучавао га је на слици Пере детлића, а након што је 1978. године урадио портрете Yimija Картера и Јосипа Броза, за то сазнају рођаци и установе. Наручују портрете Броза у интарзији и већ тада, као тинејџер, зарадио је значајну своту новца. Поруџбине су се низале, наставио је тиме да се бави као гимназијалац и, поред других послова, у свим каснијим годинама. Данас је то његова професија, од 2012. године има регистровану занатску радионицу.

Главна награда у САД-у две године заредом

Душан Ракић је за свој рад вишеструко награђиван, али посебно се истичу два узастопна признања на Конкурсу за промоцију вредности дрвета у дизајну ентеријера и намештаја у Америци прошле и ове године. На истом конкурсу је и 2011. године добио Почасну награду, коју судије додељују поред главних.

- Добитници су углавном са подручја САД-а и Канаде, и кандидати су већином из тих крајева, уз минималан број Европљана – открива Душан Ракић. – Зато је прошле године моје изненађење било огромно, кад сам обавештен да је мој рад – портрет девојке на обали, добио Главну награду у категорији специјалних производа. А још веће изненађење је чињеница да се исто признање поновило ове године. Главну награду сам овај пут добио за рад „Сеоба Срба“, који се данас налази у згради Скупштине општине Темерин. То је признање и промоција за мој лични занатски рад, али је још значајније за промовисање наше средине, Балкана и Европе.

- Поступак је крајње једноставан – објашњава Душан Ракић. - На основу неке фотографије изради се цртеж, који се пренесе на радну површину фурнира. Исецају се и умећу детаљи различитих врста фурнира да би се створио један мотив. Када се заврши целокупно изрезивање детаља, фурнир-плоча се лепи на дрвену подлогу шпера, медијапана или липове дашчице, потом се обавља поступак брушења залепљене слике. Када се избруси до апсолутно поравнате површине, следи лакирање. То је све. Оно што је пресудно јесте посвећеност послу, а можда и то што људи називају даровитошћу.

Према сазнањима Душана Ракића, интарзијом се у Србији бави још можда десеторо људи, а у Европи стотинак. Захваљујући медијима, интернету, али и изложбама које је организовао, све већи број људи упознат је са његовим делима. Наручују их из Србије, али и иностранства, због чега признаје да је задовољан. На тим делима људи највише воле да виде мотиве пејзажа, родних кућа, портрете својих ближњих...

Традиција која нестаје

Душан Ракић признаје да људи тешко опстају бавећи се занатским послом. Како каже, прилично су маргинализовани и за институције невидљиви.

- Не постоји спремност да се подржи нешто на чему почива целокупна индустријска нит овог друштва. До почетка 20. века целокупна привреда се заснивала на занатству. Савремено доба донело је тренд масовне серијске производње, а ручни рад се у то не уклапа. За један ручни рад потребно је утрошити много времена, што за последицу има ниску профитабилност. Данас је основа живљења трка за што већим профитом, а ручна производња изискује посебан склоп личности који не јури за тим, већ за скромним живљењем и уживањем у ручном раду. Мислим да би и младим генерацијама требало приближити старе занате, вратити их у школски систем. То би код њих развило неку креативност и мало их одвојило од мобилних телефона и рачунара. Занатлије су живи настављачи једне традиције, која нестаје. Моје је да својим радом промовишем занатство, али то је мало, потребна је шира подршка – поручује Ракић.

- Радује ме кад они, који поруче мој рад, обично у то уткају своју емотивну нит, жељу да некога обрадују нечим уникатним – истиче Ракић. - Тада заправо поклањају и моју емоцију, што ме изузетно испуњава. Најзахвалнија је ситуација кад такав рад буде изложен у неком јавном простору, где може да га види велики број људи. Тада могу да се запитају шта је то, од чега је начињено и на тај начин се популарише не само мој занат, него и сваки други. Желим да приближим људима сам процес израде и мотив, нешто крајње неуобичајено и доста непознато. Често не могу да поверују да је дело направљено од дрвета. С обзиром на то да је дрво мој основни материјал изражавања, трудим се да својим занатом истакнем колико је значајно за све нас. Оно крије благодет које нисмо свесни, а коју уништавамо. Интарзија је мој скромни допринос да се стане на пут уништењу шумског фонда.

Б. Павковић

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.