Dušan Rakić bavi se intarzijom: Priroda je autor, a inspiracija drvo

Glavna inspiracija nisu motivi na koje nailazi, nego samo drvo. Rakić kaže da sebe ne doživljava kao autora.

- Priroda je sama autor kroz svoje lepote drveta, a na meni je da, kroz svoj zanat, iskažem tu lepotu – smatra on. - Imam nekoliko omiljenih radova. Ne znam zbog čega, ali najdraži mi je portret jedne meleskinje. Za izradu portreta obično mi je potrebno 10 do 15 dana, ali ovaj sam uradio za duplo manje, jer sam toliko bio opčinjen. Motiv „Seobe Srba“ ima dimenzije 135 puta 170 centimetara, radio sam ga dve godine. U njega je utkano do 80 vrsta furnira, 6.900 sečenih detalja.

Ova arhaična zanatska tehnika kroz istoriju je primenjivana za ukrašavanje nameštaja, da bi kasnije našla širu primenu, a Dušana je u svet tog umetničkog zanata uveo očev prijatelj.

- Do intarzije me je dovela radoznalost i opsesivna vezanost za prirodu i drveće – potvrđuje Dušan Rakić. – Kao trinaestogodišnjak, 1978. godine, počinjem da načinjem enigmu i lepotu drveta, otkrivam čarobne teksture koje su na nekim stablima nastajale desetinama, možda i stotinama godina. Očev prijatelj bavio se tim zanatom, a ništa mi nije nametao. Jednostavno je rekao: “Ovo su elementi zanata, ovo je skalpel, furnir, crtež, naučio si kako da držiš skalpel, naoštriš ga, izrežeš komade drveta, a pravac u kojem ćeš se razvijati zavisi od tebe, tvoje ličnosti i senzibiliteta”. U to vreme imali smo razvijenu industriju nameštaja, koja se vrlo bogato opskrbljivala furnirima, te sam imao neverovatne primerke.

Početak bavljenja intarzijom je, kako kaže, čudna odiseja. Očev prijatelj obučavao ga je na slici Pere detlića, a nakon što je 1978. godine uradio portrete Yimija Kartera i Josipa Broza, za to saznaju rođaci i ustanove. Naručuju portrete Broza u intarziji i već tada, kao tinejdžer, zaradio je značajnu svotu novca. Porudžbine su se nizale, nastavio je time da se bavi kao gimnazijalac i, pored drugih poslova, u svim kasnijim godinama. Danas je to njegova profesija, od 2012. godine ima registrovanu zanatsku radionicu.

Glavna nagrada u SAD-u dve godine zaredom

Dušan Rakić je za svoj rad višestruko nagrađivan, ali posebno se ističu dva uzastopna priznanja na Konkursu za promociju vrednosti drveta u dizajnu enterijera i nameštaja u Americi prošle i ove godine. Na istom konkursu je i 2011. godine dobio Počasnu nagradu, koju sudije dodeljuju pored glavnih.

- Dobitnici su uglavnom sa područja SAD-a i Kanade, i kandidati su većinom iz tih krajeva, uz minimalan broj Evropljana – otkriva Dušan Rakić. – Zato je prošle godine moje iznenađenje bilo ogromno, kad sam obavešten da je moj rad – portret devojke na obali, dobio Glavnu nagradu u kategoriji specijalnih proizvoda. A još veće iznenađenje je činjenica da se isto priznanje ponovilo ove godine. Glavnu nagradu sam ovaj put dobio za rad „Seoba Srba“, koji se danas nalazi u zgradi Skupštine opštine Temerin. To je priznanje i promocija za moj lični zanatski rad, ali je još značajnije za promovisanje naše sredine, Balkana i Evrope.

- Postupak je krajnje jednostavan – objašnjava Dušan Rakić. - Na osnovu neke fotografije izradi se crtež, koji se prenese na radnu površinu furnira. Isecaju se i umeću detalji različitih vrsta furnira da bi se stvorio jedan motiv. Kada se završi celokupno izrezivanje detalja, furnir-ploča se lepi na drvenu podlogu špera, medijapana ili lipove daščice, potom se obavlja postupak brušenja zalepljene slike. Kada se izbrusi do apsolutno poravnate površine, sledi lakiranje. To je sve. Ono što je presudno jeste posvećenost poslu, a možda i to što ljudi nazivaju darovitošću.

Prema saznanjima Dušana Rakića, intarzijom se u Srbiji bavi još možda desetoro ljudi, a u Evropi stotinak. Zahvaljujući medijima, internetu, ali i izložbama koje je organizovao, sve veći broj ljudi upoznat je sa njegovim delima. Naručuju ih iz Srbije, ali i inostranstva, zbog čega priznaje da je zadovoljan. Na tim delima ljudi najviše vole da vide motive pejzaža, rodnih kuća, portrete svojih bližnjih...

Tradicija koja nestaje

Dušan Rakić priznaje da ljudi teško opstaju baveći se zanatskim poslom. Kako kaže, prilično su marginalizovani i za institucije nevidljivi.

- Ne postoji spremnost da se podrži nešto na čemu počiva celokupna industrijska nit ovog društva. Do početka 20. veka celokupna privreda se zasnivala na zanatstvu. Savremeno doba donelo je trend masovne serijske proizvodnje, a ručni rad se u to ne uklapa. Za jedan ručni rad potrebno je utrošiti mnogo vremena, što za posledicu ima nisku profitabilnost. Danas je osnova življenja trka za što većim profitom, a ručna proizvodnja iziskuje poseban sklop ličnosti koji ne juri za tim, već za skromnim življenjem i uživanjem u ručnom radu. Mislim da bi i mladim generacijama trebalo približiti stare zanate, vratiti ih u školski sistem. To bi kod njih razvilo neku kreativnost i malo ih odvojilo od mobilnih telefona i računara. Zanatlije su živi nastavljači jedne tradicije, koja nestaje. Moje je da svojim radom promovišem zanatstvo, ali to je malo, potrebna je šira podrška – poručuje Rakić.

- Raduje me kad oni, koji poruče moj rad, obično u to utkaju svoju emotivnu nit, želju da nekoga obraduju nečim unikatnim – ističe Rakić. - Tada zapravo poklanjaju i moju emociju, što me izuzetno ispunjava. Najzahvalnija je situacija kad takav rad bude izložen u nekom javnom prostoru, gde može da ga vidi veliki broj ljudi. Tada mogu da se zapitaju šta je to, od čega je načinjeno i na taj način se populariše ne samo moj zanat, nego i svaki drugi. Želim da približim ljudima sam proces izrade i motiv, nešto krajnje neuobičajeno i dosta nepoznato. Često ne mogu da poveruju da je delo napravljeno od drveta. S obzirom na to da je drvo moj osnovni materijal izražavanja, trudim se da svojim zanatom istaknem koliko je značajno za sve nas. Ono krije blagodet koje nismo svesni, a koju uništavamo. Intarzija je moj skromni doprinos da se stane na put uništenju šumskog fonda.

B. Pavković

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.