Ђурђевдански уранак на Стражилову

Група од педесетак ученика Богословије „Свети Арсеније”, са професором Иваном Неђићем, пешке је из центра Карловаца дошла до гроба Бранка Радичевића на Стражилову, где је свештеник Саборне цркве јереј Станко Лакетић служио помен вечито младом песнику, који је својим стиховима овековечио лепоту те фрушкогорске варошице.

- Сваке године на овај дан сећамо се нашег великог песника Бранка Радичевића, који је, такође, млад, као и Свети великомученик Георгије, кога с посебном љубављу данас славимо, отишао пред лице господње, а који је опевао нашу знамениту варош, житеље, обичаје, живот и који је, по сопственој жељи, на овом месту сахрањен – рекао је свештеник Лакетић након помена. -  Надамо се да је господ његову душу настанио тамо где праведници почивају, а на нама представницима млађе генерације, наследницима по вери Светог Георгија, а Бранковим по крви и језику који је он неговао и волео, јесте да се трудимо да сачувамо успомене на наше славне претке и окупљамо се овде и убудуће.

Пре но што је на Бранковом вису одржан помен, до подножја брда, на ком је чувени песник сахрањен, коњским запрегама стигла је неколицина Карловчана, верних поштовалаца овог обичаја. Најмлађи међу њима, деветнаестогодишњи Владимир Јовановић Генерал, каже да је реч о обичају који траје засигурно пола века, а зна се да је и пре Другог светског рата био упражњаван. Само је у комунистичко доба замрла та пракса.

– Ми, припадници нове генерације, десетак година ако не и више одржавамо ову традицију – каже Владимир. –  Скупимо се у центру Карловаца и долазимо с коњима и запрегама на Стражилово, китимо коње липом и цвећем и у повратку пролазимо улицама с песмом. Свраћамо код оних који славе Ђурђевдан да им честитамо празник. Буде десетак кућа, односно породица које нас сваке године дочекују, но има и нових које нас, када виде да пролазимо, зауставе и позову. Дочекају нас пићем и послужењем. Штета би била да се традиција угаси, па макар и ми сами долазили.

Одлуком и с благословом епископа сремског Василија, од 2017. године на Ђурђевдански уранак поново иду и богослови, а укинута је градска литија са проношењем чудотворне иконе Бездинске богородице из Саборне цркве, уведена у време НАТО бомбардовања 1999. године, зато што уранак тада није било

могуће реализовати из безбедносних разлога. Те године је помен Бранку служио владика Василије, а читав низ година пре, то је радио тадашњи свештеник Доње цркве Миленко Поповић.

Ни ове године нису изостали на уранку редовни ђурђевдански ранораниоци. Они су у освит зоре, готово по мраку, запалили свеће на Бранковом гробу. По сећању једног од њих, седамдесетих година се искључиво ишло запрегама до Стражилова. Обично су се сви задржавали у подножју брда на ком је Бранко сахрањен, а понеког би послали да му на гробу запали свећу. Било је сличајева, средином седамдесетих година, да полицајци у повратку заустављају поворку и легитимишу учеснике, под изговором да ремете мир.

З. Милосављевић

Фото: Ј. Пап